Glumac Goran Bogdan jedan je od najtraženijih na ovim prostorima, o čemu svedoči i činjenica da se nakon premijere filma "Živi i zdravi" Ivana Marinovića početkom februara publici predstavio sa tri ostvarenja na 52. izdanju Festa. Prvi susret s publikom u petak veče imalo je ostvarenje "Za danas toliko" Marka Đorđevića, a filmadžije su mogle da pogledaju i filmove "Bez povratka" Jusafa Ali Kana, koji je nakon osam godina stigao pred publiku, ali i ostvarenje Nevija Marasovića "Pamtim samo srećne dane". U pauzi između premijera i snimanja dramski umetnik je u razgovoru za Kurir govorio o sitnicama koje život znače, izazovima glumačkog posla, ali i životu na tri lokacije.
Na Festu ste se predstavili sa tri ostvarenja, koja su žanrovski potpuno drugačija.
- Imaju jednu stvar koja ih povezuje, a to je da slave život i male stvari. Film "Bez povratka" je priča o izbeglici koji bežeći od policije i užasa rata upoznaje dečaka s kojim gradi jedan novi lepi svet. Iako je drama, u sebi ima lepotu, a to je njihov odnos pun ljubavi i razumevanja. Jedan drugom postaju porodica. I film "Za danas toliko" je priča o porodici, zapravo bajka o prijateljstvu. Zatim, film "Pamtim samo srećne dane"podseća nas na život, greške, ali i lepe trenutke. Moj junak u tom ostvarenju se priseća celog života, ali je celo ostvarenje ispunjeno toplim emocijama. Sve tri priče su različite, ali imaju zajednički imenitelj, a to je činjenica da je život lep.
Da li je glumcu najveći izazov da izbegne stereotipne uloge?
- Dužnost glumca je da ne upada u stereotipe, da svaki put donese nešto novo i različito. Protiv stereotipnih uloga se glumci bore tokom cele karijere. Trudim se da radim tekstove koji me se lično tiču. Veliku ulogu u tome ima rad na sebi, na glumi. To je dužnost, odgovornost i cela poenta ovog posla.
Kakve vas uspomene vežu za ovaj festival?
- Obožavam Fest. Jugoslav Pantelić je moj veliki prijatelj. Za vreme korone nisam imao toliko prilika da budem deo ovog festivala. Praktično otkad sam počeo da se bavim ovim poslom, još za vreme studija sam počeo da dolazim na Fest. Iskreno volim filmske festivale, a Fest je jedan od bitnijih u ovom regionu. U sebi ima neku nostalgiju, koja slavi film onako kako je to bilo ranije.
Nedavno ste se poklonili publici na premijeri filma "Živi i zdravi". Kako sa ove distance gledate na ovo ostvarenje?
- Dugo znam za tu priču. Pre tog filma sam s Milanom Marinovićem pripremao drugi, koji nismo uspeli da snimimo. Dugo smo pričali i maštali o tome da radimo zajedno. Zbog toga mi je taj proces rada na filmu "Živi i zdravi" bio nadgradnja našeg poznanstva i prijateljstva. Lako smo radili i volim taj film. U pitanju je jedna zdrava priča.
U kojoj meri su nam potrebna ovakva ostvarenja?
- Film je umetničko delo i ne bi trebalo da robuje nacionalnosti, sadržaju i žanru. On postoji samostalno i ima dve kategorije - dobar ili loš, a čak je ta kategorizacija ponekad diskutabilna. Zbog najturbulentnijih perioda naše istorije posebno mesto imaju filmovi koji u svom odrazu i smislu slave život. "Živi i zdravi" imaju toplu priču koja ne donosi nasilje. Obožavam film Roberta Beninjija "Život je lep" i mene film "Živi i zdravi" podseća na njega. U ovom turbulentnom vremenu, u kome nam treba radosti, filmovi koji slave život i te kako su potrebni.
Plivate u svim žanrovima. Da li vam je neki posebno drag?
- Nije bitno, ne biram uloge po žanrovima, već po kvalitetnim tekstovima. Važno mi je da u tekstu pronađen to što me inspiriše.
Da li ste se pokajali zbog neke uloge?
- Zbog svake, jer znam da sam svaku od njih mogao bolje da odigram. Međutim, to je proces odrastanja, zapravo, proces rasta. Mislim da ću ovakav stav imati dok sam živ, da ću svaki put patiti zbog onoga što nisam uradio. Naravno, biću srećan zbog stvari koje sam radio, ali to je taj blagoslov bavljenja umetnošću. Gluma nikad nije završen proces. Kad kažemo da je nešto završeno, to znači da je mrtvo, a gluma je sve samo ne mrtva stvar, bar ne bi trebalo da bude.
I dalje živite na relaciji Zagreb-Beograd?
- Živim u Zagrebu, Beogradu i Širokom Brijegu, tamo gde me posao odvede. Jako sam srećan što imam dve-tri kuće (smeh).
Na koji način balansirate u životu s koferima u ruci?
- Trudim se da mi ovakav stil života ne bude naporan. Organizovao sam se tako da najviše meditiram i uživam dok sam u automobilu. Kad se vozim, najopušteniji sam. A što se tiče uloga i svega što ide uz to, nekako se prirodno uklopilo u moj život. Zbog svega toga uživam gde god da se nalazim, bilo da sam u Zagrebu, Beogradu ili putujem tamo-vamo, osećam se blagosloveno i ispunjeno.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
