Sviraj, stvaraj, radi, ne odustaj i veruj u to što radiš. Čak i u ovo vreme kad rok muzika više nema onaj uticaj koji je imala nekad, ima ljudi koji to prepoznaju, kaže hrvatski rok pevač i gitarista Jurica Pađen, koji sa svojim sastavom Aerodrom otvara ovogodišnji Bir fest.
Poslednji put ste nastupali pre osam godina. Šta se promenilo? Snimili smo dosta novih pesama. Prethodni singl "Ja te jednostavno volim" je prilično dobro prošao u celom regionu. Na Bir festu ćemo svirati naše stare pesme i neke nove.
Šta kažete s ove distance, kako preživeti na sceni 40 godina? Radiš, ne odustaješ, veruješ u to i voliš. Imamo sreće što imamo minuli rad, pesme koje su opstale tokom godina - "Obična ljubavna pjesma", "Fratelo", "Stavi pravu stvar na pravo mesto"... to sve znaju ljudi i naš koncertni repertoar ima i elemente bendova s kojima smo radili. Ja sam konkretno bio u Azri četiri godine, bio sam jedan od osnivača Parnog valjka s Husom i Akijem, radio sam s Jurom Stublićem u studiju... Ima mnogo toga što je ostalo iz tih godina i danas, kad sviramo koncerte, to je dernek, ljudi znaju sve te pesme.
Kako je nastala "Obična ljubavna pjesma"? Zanimljivo je da je na tom albumu svirao član benda ABBA, saksofonista Ulf Anderson, da je rađena u Švedskoj i da je producent bio Tini Varga, najpoznatiji na ovim prostorima.
Koga danas cenite od mladih izvođača? Imate li utisak da i dalje vladaju bendovi nastali sedamdesetih i osamdesetih? To nije samo ovde, tako je svuda u svetu. Ima simpatičnih pojava među novim bendovima, ali nema te količine i nemaju uticaj kao što su bendovi nekad imali.
Da li ste jugonostalgičar? Nisam, nemam vremena za to. Juga mi fali koliko i mlečni zubi. Država je nečija imaginacija. Juge nema, mi i dalje sedimo i pričamo, sviramo... Država je politički koncept, a mene zanimaju umetnički. A i inače za nostalgiju nemam vremena. Ako zaglibiš u prošlosti, promiče ti sadašnjost. Jedino što imamo je ovo sad: sve pre toga su sećanja, a budućnost su očekivanja ili strahovi.
Kada ste svirali na turneji sa 4 asa, davali ste intervju novinarki koja se skinula gola. Kako se završio taj intervju? Potpisom na grudima.
Poslednjih godina pesme su vam ličnije, a ranije je bilo i društvenih tema, pevali ste da vas "ubija intelektualni smrad koji ispuštaju Zagreb, Ljubljana i Beograd"? Šta se promenilo? Na kraju vidiš da vrag nije bio tako crn kako ti se činio, kad vidiš šta se posle događalo. Nastao je raspad. Više nema ni profilisane publike. Danas klinci idu na turbo-folk, sutra na rok koncert. Nekad si u školu nosio ploče i ništa ispod Cepelina, Bitlsa i Stonsa nije dolazilo u obzir. Danas se najnormalnije mešaju žanrovi, tako da je nastalo neko drugo vreme. Nastalo je vreme, kako Čomski kaže, filozofije ispraznosti. I to je jedna od najgorih stvari koje se događaju globalno - gubitak sistema vrednosti, ljudi više ni u šta nisu sigurni, nemaju stav, formira ih ono što nameću mediji. Možda je oduvek bilo tako, ali mi se čini da su ljudi ranije više čitali i razmišljali.
"Trojica u mraku" bio je mračan album i na neki način je bio uvod u mračna vremena koja su došla kasnije. Zašto je to tako bilo? U privatnom životu dešavale su mi se neke vrlo teške stvari, to je bila refleksija. Imao sam dosta pesama koje su se bavile društvenom tematikom i zbog toga sam imao i problema. Onda je bila fora napraviti pesmu koja je kontra od sistema.
Po pesmi "Laž" je HRT napravio dokumentarnu emisiju "Drugo lice rokenrola", koja se bavila cenzurom u vreme komunizma... Ni danas se nije mnogo toga promenilo - na tom snimanju sam imenovao u kameru ljude koji su me cenzurisali, a oni su to izrezali. Rekli su mi da emisija s tim imenima ne bi mogla da bude emitovana. Danas može svako da priča šta god hoće, a onda je mogla i policija da dođe po tebe. Metode su bile razne. Danas uopšte ne pričam o tome, osim kad me ovako zaskoče. Danas bi svi hteli da budu žrtve bivšeg sistema. Ja sam normalno živeo, svirao, bilo je problema, bili smo ih svesni, ali ne bih ja sad time mahao. Danas je mnogo buntovnika.
O Džoniju Štuliću svi pričaju kao o kreativnom geniju, ali mnogi koji ga poznaju kažu da nije baš sjajan čovek. Kakav je vaš utisak? Njega naprosto volim, on je toliko svestrana ličnost, inteligencija, brzi um, kreativnost i energija... Jednom sam napisao pesmu o njemu, objavljena je na albumu "Slatka mala stvar", a ona kaže: "Sretan si kad dođe, sretan si kad ode". U velikim količinama od njegove energije možete da počnete da se gušite. Ali je generalno jako zanimljiv tip.
Da li ste i sad u kontaktu? Da, čuli smo se pre nekoliko dana, bio sam kod njega u oktobru 2016, išli smo na koncert Pola Sajmona u Amsterdamu, pa sam ga posetio.
Kurir.rs / Vera Nikolić, Ljubomir Radanov / Foto: Marina Lopičić
NE PROPUSTITE
