RADAN POPOVIĆ, NAJTRAŽENIJI SRPSKI SNIMATELJ U HOLIVUDU: Preživeo sam u SAD zahvaljujući Bjeli, kiriju zaradio na ruletu

Otišao sam u Ameriku na dve nedelje, a ostao 30 godina. Ovako bi mogao da se opiše u jednoj rečenici život direktora fotografije Radana Popovića, koji je svojom kamerom i pre odlaska u Holivud snimio neke kultne filmove - „Kako je propao rokenrol“ ili „Crni bombarder“.

Danas, on je omiljeni saradnik oskarovca Aleksandra Pejna, a u domovinu se vratio da bi slikao seriju „Tajkun“, koja će večeras premijerno biti prikazana na Superstar TV od 21 sat, a sutra uveče u 20 časova na RTS.

Kako ste postali deo projekta „Tajkun“?

- Poziv je stigao od producenta Miška Stevanovića. Kad je osnovana produkcija „Fajerflaj“ i kada je odlučeno da se radi ova serija, Miša Terzić je rekao da nema snimatelja i da Damjan Radovanović, s kojim radi, nije u mogućnosti da se prihvati posla. Miško je onda preporučio mene. Nisam imao pojma ko je Terzić, a moj prijatelj Ivan mi je rekao da to ne smem da odbijem. Dotrčao sam u Beograd. Saradnja između nas dvojice je bila perfektna, a što mi je najviše značilo, on sve zna o mom poslu.

Na Festu su novinari i publika imali priliku da pogledaju prvu epizodu. Moj utisak je da vam je uzor bila HBO serija „Pravi detektiv“.

- Nije. Mislim da ne postoji filmska ekipa koja kreće u produkciju, a da ne posveti makar sat vremena razgovora o „Pravom detektivu“. To je referenca za ceo svet. Mi smo se sveli na dva filma koja nismo želeli da kopiramo. Glavna referenca za sliku bio nam je film „Godina nasilja“, a što se tiče ritma, malo smo se oslonili na Paola Sorentina i „Posledice ljubavi“. Naučno smo pristupili analizi oba ova filma.

Fotografija je veoma neobična, mnogo je ogledala, a upečatljiva je i muzika.

- Muzika je fenomenalna i vraća nas u sedamdesete. Serija počinje 1972. godine, kada se naš junak davi. Ogledala nisu toliko komplikovana za snimanje, već je veći problem refleks. Scene smo snimali i kroz trostruka stakla. Kroz ogledala smo pokušali da ispričamo priču o dvoličnosti ljudi, ko je izdajnik, ko tajkuna druka policiji... Svašta nam je prolazilo kroz glavu. Najteže je bilo pronaći dobre lokacije. Morali smo sve glumce da obučemo i postavimo u ambijente koji su adekvatni njihovim likovima jer su svi neki tajkunčići. Mi nismo imali mogućnosti da to uradimo i prikažemo kako je u pravom životu. Morali smo da ih umijemo.

Glavnu ulogu u seriji igra Dragan Bjelogrlić, s kojim ste prijatelj godinama, a bili ste cimeri u Holivudu. Kako je bilo živeti pod istim krovom s Bjelom?

- Završili smo tada snimanje „Crnog bombardera“, a s njim je u Holivud došao i Darko Bajić. Svi su bili kod mene na gajbi. Odlučili smo da napravimo kopije filma i prebacimo ih na VHS kasete. Odlučili smo da prodajemo te kasete po crkvama ne bismo li nekako preživeli. Išlo je dosta traljavo i nismo mogli od tog da živimo. Bjela zna s ljudima, a ispostavilo se da je dobar i za kockarskim stolom. Kad smo otišli u Las Vegas da u našoj crkvi prodajemo kasete, to je bilo strašno iskustvo i onda smo otišli u kazino. Bjela se pokazao dobrim za rulet stolom, toliko dobrim da je menadžer kazina poslao ključ od sobe na račun kuće. Izvukao nas je. Mi ne bismo s prodajom kaseta uspeli da preživimo.

Mnogi filmovi koje ste radili devedesetih postali su kultni.

- Na „Tajkunu“ sam upoznao mnogo mladog sveta i non-stop su mi prilazili i govorili da sam snimio njihov omiljeni film „Crni bombarder“. To je nešto što me uzbuđuje jer vidiš da nešto nisi radio za džabe. „Kako je propao rokenrol“ je postao kultni odmah nakon festivala u Puli. On je prvi domaći koji je vratio uložen novac. Imali smo sreće da su Amerikanci završili neku svoju produkciju. Sećam se da su oni ostavili kutije filmova. Mi smo ceo film snimili na tim frljokama „Puta oko sveta za 80 dana“. Traka nije koštala. To je sve Goran Gajić sredio i navukao ljude iz „Avala filma“ da nam daju da to radimo.

Koliko je krivac što ste zavoleli glumce vaša majka Rada Đuričin?

- Da ne volim glumce, bilo bi skandalozno. Odrastao sam u bifeu JDP. Oduvek se trudim da im ugodim. Možda se s tim ne bi složila Anica Dobra, koja mi je jednom prilikom rekla da sam se vežbao na njoj. Trudio sam se da je u „Crnom bombarderu“ slikam što sam lepše znao i siguran sam da to nije rekla u lošem smislu, već iz ljubavi. Nema dobrog kadra bez glumca. Naravno, sve potiče od scenarija.

Savet zlata vredan

NAJVIŠE SAM UČIO OD BERČEKA

Od koga ste od glumaca najviše naučili o svom poslu?

- Među glumicama od Sonje Savić, a na prvom mestu od glumaca je Aleksandar Berček, a na drugom Petar Božović. Oni sve znaju o film mejkingu. Prošle godine sam snimao seriju „Žmurke“. Berček je u jednom trenutku legao pored mene i rekao mi da snimam iz drugog ugla. Postoji momenat kad glumac uđe u lik i vidiš kad je spreman... On neće to ponoviti dva puta.

O Danu Tani

U HOLIVUD JE PRESELIO KLUB KNJIŽEVNIKA

Koliko vam je pomogao Dan Tana u Holivudu?

- Nije me on upoznao sa Spilbergom, ali mi je mnogo pomogao. Jedne večeri sam otišao kod njega u kafanu. Za šankom sam ugledao Rajka Grlića i Gagu Antonijevića. Za jednim stolom sedeo je Živko Nikolić s nekim ljudima, a za drugim Slobodan Šijan, opet, u društvu. Usred Los Anđelesa. Bio je to šok za mene, kao da sam se, nekim čudom, našao u beogradskom Klubu književnika.

(Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto:Damir Dervišagić)