Glas Tanje Banjanin, pevačice koja je krajem devedesetih prošlog veka prodrmala pop scenu bivše Jugoslavije, ostao je u sećanju mnogih njenih fanova. Devojka iz Bečeja, duge kose i sa jakim emotivnim nabojem, nije postala tako velika zvezda kako se očekivalo. Ipak, oni koji cene prave stvari vraćaju se njenim pesmama i interpretaciji. Tanja ima svoju priču, i privatnu i muzičku, i trenutno mnogo radi.
Imali ste 28 godina kad ste 1997. pobedili na Budvanskom festivalu s pesmom "Ja činim sve". Moćan vokal, moćna pesma, sluša se i danas. Od tada ste izdali četiri albuma. Jeste li zadovoljni?
- Jesam, generalno sam zadovoljna. Možda je moglo da bude više albuma, verovatno je i preporučljivo s obzirom na trend da se izdaje što više i da ne silaziš s medija. Ali ja sam stara škola, i dalje pridajem više važnosti kvalitetu nego kvantitetu. Pitanje je da li bi albumi, da ih je bilo više, zadovoljili moje kriterijume. Sa druge strane, definitivno postoji sada već višedecenijska autorska kriza. Jako je malo zaista kvalitetnih pesama koje obećavaju da pobede vreme... Umela sam, recimo, da odbijem i učešće na nekim festivalima jer nemam dovoljno kvalitetnu pesmu.
Da se vreme vrati, da li biste na isti način vodili svoju karijeru?
- Možda je trebalo da budem agilnija, više okrenuta marketingu, ali to bi bila neka druga Tanja. Prema tome, sve je baš kako treba.
Kad posmatrate aktuelnu muzičku scenu, kako vam se dopada? Jesmo li izgubili kompas ili ima nečega i za uživanje?
- Da budem iskrena, uopšte je ne posmatram, a sve manje je i slušam. Ne privlači me to nešto što usput čujem i moram da kažem kako mi se, generalno, ne sviđa tok u kom ide. I to već dugo. Naravno, ima izuzetaka. Alternativna scena je još uvek prava muzička scena, bar se meni tako čini. Pop scene skoro da nema, barem medijski. Iako je bilo baš prijatnih iznenađenja, na primer na Beoviziji ove godine. Međutim, pojavljivanje pop pevača jednom godišnje nije dovoljno da bi se to uopšte i nazvalo scenom. Samim tim, otvoren je prostor za sve ostalo, što ja lično ne slušam, ne prija mi i nije "moja šolja čaja". Mada, da vam pravo kažem, ako je nešto dobro - onda je dobro. To je suština stvari i potpuno je svejedno gde pripada, ako mene pitate.
ZORICA I KEMIŠ - UŽIVANJE!
Šta je ono dobro u bilo kom muzičkom pravcu?
- Recimo, u okviru emisije "Na večeri kod...", imala sam zadovoljstvo da slušam uživo, što bi se reklo, na licu mesta, Zoricu Brunclik i Kemiša. Ja apsolutno ne slušam tu muziku, ali prosto nisam mogla da ostanem imuna na ono što sam čula i pri tom osetila! Jednostavno smo svi uživali. To je to. Muzika. Pretpostavljam da se neke moje "tvrđe" kolege ne bi složile sa mnom, ali kod mene je tako. Ako je neka muzika zaista dobra, nebitno koja, u meni probudi divan osećaj. I to bi bilo to, što se mene tiče.
Po obrazovanju ste pravnik. Gde ste zaposleni?
- Ponovo, osim što pevam, nakon korona perioda radim u pravnoj struci. Mnogi muzičari su se okrenuli i nekom drugom poslu. Dobili smo dobru i prilično traumatičnu lekciju za vreme prisilne tišine.
Izjavili ste da pevate, da ima posla u branši. Pevate li samo svoje pesme ili i druge?
- Na solo koncertima pevam svoje, a u klubovima i druge. Mahom strane i nešto domaćih pesama. Uz moje, naravno.
Iza vas su dva braka i dva razvoda, iz kojih imate ćerku Stašu i sina Novaka. Da li ste se borili da jedan od tih brakova opstane?
- Ne bih zaista više ni reč da kažem na tu temu. To malo što sam izjavila bilo je zloupotrebljeno. Osim toga, sumnjam da to ikoga još zanima.
Sami ste odgajili ćerku. Jeste li imali nečiju pomoć, porodice, prijatelja? Kako je izgledao taj period života?
- Bez mame i brata ne bih štošta preživela, a naročito taj period. Nisam ni bila svesna koliko mi je Saša, moj brat, bio oslonac. A što se tiče mame, nije što je moja, ali ona je stvarno carica, vanzemaljac. Mi smo generalno kao porodica bili vezani jedni za druge i još uvek mi u stvari fali taj, ali baš taj "stari" osećaj koji sam imala tada. Ne bilo koji drugi odnos, baš taj. Zauvek i nepovratno izgubljen. Možda moj osećaj o stalnoj prolaznosti i proističe iz toga.
Staša je studentkinja, a Novak tinejdžer. Koliko su oni svesni kakav je talenat za muziku njihova mama? Deca često roditelje uzimaju zdravo za gotovo.
- Pa, recimo da to ne uzimaju zdravo za gotovo, ali rastu uz mene i sve što ide sa mnom, tako da im se, normalno, sve i podrazumeva. Ne mislim da su oni u fazonu da sam ja zbog toga nešto specijalna. Na kraju krajeva, ni ja samu sebe zbog toga tako ne doživljavam.
Dobijate li dovoljno pažnje i poštovanja od ćerke i sina? Ko najviše brine o vama?
- Ja od njih dobijam sve što zaslužujem, a nadam se da sam zaslužila i poštovanje. Lepo se slažemo nas troje... Staša baš ima tu izraženu crtu koja se zove "pažnja". Osim toga, ceo život je izrazito upućena na mene, moju mamu, a sada na neki način i na Novaka, pa i na njega pazi. A Nole... Pa, Nole je još uvek dečak, kod kog se trudim da razvijem takav odnos prema ženi uopšte. Lepo je vaspitan. Ipak, zasad ga nekad iz šale zovemo "mali Sulejman", s obzirom na to da je okružen nama ženama. A ko najviše brine? Mama, naravno. Jedna i jedina, bez dileme.
Takođe ste izjavili da vas proces starenja ne raduje previše, ne volite svoje rođendane. Ima li nečeg dobrog u protoku godina, neka dobrobit za lakši život?
- Mene proces starenja nije radovao ni u mojoj desetoj-petnaestoj godini. Nekako sam ga od malih nogu bila svesna, a kamoli sada. Koliko ja vidim, protokom vremena sve postaje samo teže i komplikovanije. Nikad nisam bila načisto u čemu je poenta sve te prolaznosti, i generalno, u čemu je poenta naše nemoći. S vremenom, izgleda, nisam postala ni mudrija u tom smislu. Ne, ne volim svoje rođendane, ne volim starenje... Za mene je ceo taj proces život-smrt besmislen. Floskule tipa "uživaj u malim stvarima" meni ne pomažu. Sa druge strane, velika je stvar imati decu, živeti za njih i zbog njih, ali to ne umanjuje činjenicu da ja i dalje starim i samo idem ka kraju. Kao i svi, uostalom.
Dobro izgledate. Šta najviše volite da radite za svoj izgled?
- Do pre godinu dana sam periodično imala periode vežbanja, i to sam volela. Nažalost, više nemam vremena.
Sa dvoje dece sigurno niste ni sami ni usamljeni. Ipak, poželite li partnera s kojim bi ljubav potrajala?
- Nemam više iluzija u tom smislu.
Koja bi pesma najbolje opisala vaš život, vas?
- Boga mi, svaka pomalo.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
