ZVALI GA NAJLEPŠIM DEČAKOM NA SVETU, NAPRAVILI SU ZVEZDU OD NJEGA: Život mu bio prepun TRAGEDIJA od kojih se nikad nije OPORAVIO

Bjorn Andresen proslavio se kao najlepši dečak na svetu, ali ta mu je titula obeležila život, ali nažalost na nimalo lep način.

Uspešan kandidat je trebalo da ima zanosan izgled i mnogi su mislili da traži ženu, međutim on je tražio adolescenta. Ono što je tražio, pronašao je u tada 15-godišnjem Šveđaninu Bjornu Andresenu i angažovao ga je da glumi poljskog dečaka u mornarskom odelu po imenu Tadzio.

On je morao da ima tako očaravajući izgled da je publika morala da veruje da će sama njegova lepota biti dovoljna da odvrati Gustava von Ashenbaha, bolesnog i starog kompozitora koji je postao opsednut Tadzijem, a glumio ga je Dirk Bogard

Godinu dana kasnije, u Londonu je održana svetska premijera filma i to pred kraljicom Elizabetom i princezom Anom, gdje je Viskonti proglasio Andresena najlepšim dečakom na svetu. S tom pohvalom su se složili i filmski kritičari koji su hvalili njegovu plavokosu kosu i gotovo nezemaljsku lepotu pa su ga upoređivali sa Mikelanđelom Davidom.

Bjorn je preko noći postao superzvezda, ali slava mu je uskoro postala prava noćna mora, koja je na njemu ostavila traga za ceo život. Viskontijeva izjava o najlepšem dečaku možda je prvenstveno bila tek marketinški trik, ali njemu je predstavljala veliki teret još decenijama kasnije.

Detalji su otkriveni u dokumentarnom filmu, "Najlepši dečak na svetu", koji zadire duboko u njegov tužan život i čini se da bi Andresen bio mnogo srećniji da nikada nije upoznao Viskontija, kojeg opisuje kao kulturnog predatora koji je cinično iskorišćavao i objektivizirao njegovu mladost i izgled.

Dokumentarac oživljava uznemirujuća pitanja o etici produkcije, a otkriva i da je Viskonti bio homoseksualac čiji su ljubavnici bili italijanski redatelj Franko Zefireli i Umberto II, poslednji kralj Italije.

Viskonti je imao 63 godine kada je snimio "Smrt u Veneciji" u kojem je većina glumaca bile homoseksualne orijentacije, osim Andresena. No on danas tvrdi da je kao 15-godišnji mladić bio pretvoren u seksualni objekat kog je Viskonti vodio u noćne gej klubove i koji je kasnije postao trofej za bogate pariske muškarce koji su ga zasipali darovima i obrocima.

Da stvari budu još gore, bio je siroče, sramežljivo dete čija je baka bila zavisnica od slave, zbog koje je ona zapravo bila poslednja osoba kojoj se trebalo verovati da će ga zaštiti.

"Smrt u Veneciji" film je kakav se u Holivudu danas teško može zamisliti, a dokumentarac o njemu uključuje snimke Viskontija koji pregledava redove dečaka koji su prolazili pored njega tokom evropske potrage za Tadziom koja je trajala čak nekoliko godina.

"Koliko je on star? Stariji je, zar ne?' vidi se kako Viskonti pita kasting direktora koji govori švedski, dok im Andresen samosvesno pozira na kastingu u Stokholmu jednog prohladnog dana u februaru 1970. godine

"Da, malo. Ima petnaest godina', odgovario mu je kasting direktor. 'Petnaest? Vrlo lepo', zaključio je Viskonti. "Možete li ga zamoliti da se skine?"

Andresen je ostao zatečen, ali se na kraju skinuo do gaća, dok ga fotograf snima, a oduševljeni Viskonti jasno daje do znanja da je pronašao tačno ono što je tražio. Bio je to trenutak koji je obeležio i definisao ostatak njegovog života.

"Osećao sam se kao da su rojevi slepih miševa oko mene. Bila je to živa noćna mora, bio sam seksualni objekat", izjavio je Andresen komentarišući slavu i pažnju javnosti za koje nije bio spreman.

Nakon što je proveo godine boreći se s alkoholizmom i depresijom, Andresen i dalje živi s problemima. Danas živi sam u trošnom stanu, upada u probleme sa stanodavcem i bivšom devojkom. Ima 68 godina i dalje je upečatljivog izgleda, iako više izgleda poput mršavog čarobnjaka s bradom i sedom kosom koja mu se spušta do pola leđa.

Dokumentarac otkriva i kako je njegov život bio obiežen tragedijama godinama pre nego što je Viskonti došao do njega.

Njegova majka Barbro, koja je živela boemskim životom, nikad mu nije rekla identitet njegovog oca i još uvek ga ne zna. U filmu se priseća kako je kao mali dečak stajao iza nje dok je ona tiho gledala kroz prozor i razmišljao: "Kad porastem, spasiću mamu.''

Nikada nije dobio tu priliku. Kad je imao samo deset godina ona je nestala, a policija ju je pronašla šest meseci kasnije u šumi nakon što je navodno oduzela sebi život. On je potom otišao da živi kod bake i dede s majčine strane u Stokholm i porodica više nikada nije spominjala njihovu majku.

Mladi Bjorn nikada nije želeo da glumi, već je žudeo za time da bude pijanista, ali njegova baka, koja je želela da barem neko u porodici bude poznat, imala je druge ideje. U prvom se filmu pojavio 1970. godine i to u jednoj švedskoj romantičnoj drami, a onda je došao na audiciju za "Smrt u Veneciji", a za ulogu u njemu dobio je 4000 dolara.

U filmu je osim njega glumio i slavni Dirk Bogarde ali njihov odnos nije obrađen u dokumentarcu, iako je Andresen u intervju za Daily Mail 2003. godine priznao kako je on tada bio velika zvezda, ali da je prema njemu uvek bio ljubazan i da je bio jedini stranac koji se potrudio da sazna kako se pravilno izgovara njegovo ime, a naučio je i kako se treba nakloniti kraljici kad je sretne.

Nakon što je njihov film prikazan na filmskom festivalu u Kanu, Viskonti i prijatelji odveli su Andresena u gej noćni klub u kojem je bio glavna zvezda i ubrzo je postao seks simbol, a za neke i gej ikona. Dobijao je pune vreće pošte obožavalaca od zaljubljenih tinejdžera do odraslih muškaraca.

Kasnije je posetio Japan gde su ga obožavatelji opsedali poput Bitlsa u Velikoj Britaniji, i tamo je čak snimio nekoliko pesama.

Vrativši se u Evropu, nastavio je da glumi, ali se borio svim silama da se reši nadimka najlepšeg dečaka na svetu. Tako je 1976. godine došao u Pariz gde je trebao da snimi novi film, do čega nije došlo, ali je ostao tamo da živi uprkos tome što nije imao novca. Brojni bogataši su mu sve plaćali, obasipali ga skupim obrocima i darovima, osiguravajući mu stan i dajući mu 500 franaka nedeljnog džeparca.

"Mora da sam bio prokleto naivan jer sam verovao kako su samo stvarno dragi. Mislim da se prema meni nisu ponašali jer su imali dobro srce, osećao sam se kao lutajući trofej", zaključio je Andresen u filmu.

No isti se ne bavi pitanjem je li ikada podlegao nečijim udvaranjima, ali je pre 18 godina za Daily Mail priznao da je u svojim 20-ima osetio kratkotrajnu zbunjenost oko svoje seksualnosti i da je imao jedno homoseksualno iskustvo.

"Učinio sam to više-manje da bih mogao da kažem da sam probao, ali to mi se baš i nije svidelo. Nije bilo ničeg ozbiljnijeg od toga", rekao je tada.

Insistira na tome da je uvek preferirao žene, iako je čak i s njima imao problema jer nakon što se navikao da mu dotrči bilo koja devojka koju je pozvao, priznaje da nikad nije naučio da flertuje.

1984. godine oženio se pesnikinjom Suzanom Roman i to nakon što su dobili ćerku Robin. Tri godine kasnije dogodila im se tragedija kada je preminuo njihov 9-mesečni sin Elvin i to kada je Andresen spavao pored njega nakon burnog noćnog izlaska, a Suzana vodila ćerku u vrtić. Iako su lekari zaključili da mu nije mogao pomoći, za tragediju krivi sebe.

"Njihova dijagnoza bila je sindrom iznenadne smrti odojčadi, ali moja dijagnoza je nedostatak ljubavi. Porodica je propala, pao sam u depresiju, pio alkohol, samouništavao sam se na sve zamislive načine - to je bio ego trip. Jadan ja, ja, ja", izjavio je Andresen.

U glumačkoj karijeri nije više doživeo velike uspeehe i prekidao ju je nekoliko puta da bi radio kao učitelj muzike. Nestao je iz javnosti i neki su mislili da je mrtav, sve dok se nije ponovno pojavio 2003. godine, kada je njegova fotografija iz mladih dana korišćena za ilustraciju naslovnice knjige "Najlepši dečak" koju je napisala Žermen Grir.

Andresen se tada javno požalio da nikada nije dao svoje dopuštenje za to i dodao da izloženost adolescenata odraslima nije dobra stvar. On zbog svega još uvek pati od depresije i često plače što se može videti i u filmu.

Švedski glumac tako je postao živi dokaz da lepota stvarno može da bude prokletstvo i da mu je ukrala detinjstvo i srećan život.

(Kurir.rs/Dnevnik.hr)

Bonus video: