Pišući o svojoj boli koju je proživljavala usled smeštanja supruga u starački dom, paralelno se rvajući sa zlim jezicima, gospođa Ljilja podsetila nas je koliku moć može imati ogovaranje. Otrovne reči su je zamalo uništile i nad time se valja zamisliti.
“Ljilja je muža strpala u starački dom, nema srca, ja ne bih nikada. Mlada je još, mogla je da ga neguje da je htela, ali neće ona da natovari obavezu. Samo čekam da joj se doseli novi, dok je ovaj tamo zatvoren i bespomoćan. Ona je dno dna od žene”, ogovarali su ljudi Ljilju kome god su stigli.
Da ih pitamo zašto su tako ružno govorili o Ljilji, rekli bi da nisu mislili ništa loše, samo su obavestili druge da je “komšija prešao u dom”. A znamo svi da ovakve reči, kad počnu da se šire poput raka, žrtvu mogu odvesti u očaj i krajnost.
Gde leži istina i što je nateralo da 12 godina starijeg supruga prijavi i odvede u starački dom, gospođa Ljiljana opisala je s puno otvorenih rana na duši. Ponavljamo da su joj so na te rane nanosili zli jezici zbog kojih je padala u još dublji očaj.
Ljiljina ispovest
“Sa suprugom sam u braku provela 51 godinu. Bio je 12 godina stariji od mene i još uvek se dobro držao kad sam doživela tešku nesreću. Naime, na jednoj plaži me oborio auto koji je onde bio nepropisno i kretao se unazad.”
“Usled udarca pala sam na tlo i u nesreći mi je na dva mesta bilo slomljeno rame jedne ruke, ali i ručni zglob druge ruke. Usled mog oporavka, moj suprug se teško razboleo i njegova je bolest napredovala munjevito. Jedva je nešto jeo, slabo je spavao, bio je dezorijentisan i kad bi naglo ustao dogodilo bi mu se da padne.”
“Na kraju su počele da mu otkazuju noge i više nije mogao niti do WC-a, a ja mu usled svojih fizičkih oštećenja nisam mogla pomoći jer nisam mogla da ga podižem. Bila je to situacija u kojoj nisam imala drugog izbora nego da pokušam da ga smestim u starački dom, gde bi dobio preko potrebnu pomoć.”
Osuđivanje može dotući žrtvu
“Mesto u domu smo uspeli da dobijemo na jedevite jade jer mesta nema ni za šibicu. Nakon što je primljen, mene su ljudi počeli da osuđuju. Kod kuće sam plakala, on je u domu kopnio, nikad mi nije bilo teže. Nakon četiri meseca počelo mu je otkazivati srce i više uopšte nije mogao na noge. Smršao je 20 kilograma i na kraju umro”, ispričala je.
Kako je potom napomenula, svesna je da jednog dana i nju čeka starački dom, jer nema drugu opciju. “Odlazak u dom za mene je nešto sasvim normalno, sasvim prihvatljivo. Pitam se neprestano zašto je kod nas toliko snažno uvreženo mišljenje da su ljudi koji su u staračkom domu odbačeni? Suprug i ja smo bili visokoobrazovani, živeli smo u velikom gradu i na odlazak u dom nismo gledali na negativan način. Pa ipak me to osuđivanje drugih bolelo i još me boli”, napominje za kraj gospođa Ljiljana.
(Kurir.rs/Mojevrijeme.hr/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
