Pred očima svoje supruge Kamare iz SAD, Džejson je počeo da gubi pamćenje. Nije znao šta mu se dešava, a nije ni njegova porodica. Svaki posao ga je brzo umarao, gubio se u sopstvenom kraju, a pred kraj je počeo da krivi suprugu za sve i svašta. Nikome nije bilo ni na kraj pameti da je tako mlad oboleo od Alchajmerove bolesti - teške, neizlečive, degenerativne bolesti mozga, kod koje pacijent zaboravlja ko je, ne prepoznaje porodicu, a na kraju premine, što se Džejsonu i dogodilo vrlo brzo nakon dijagnoze.
Kamara je ostala sama sa četvoro dece. Nekoliko godina nakon njegove smrti je pronašla drugog muškarca, za kog se potom i udala, ali zauvek će, kaže, voleti svog Džejsona.
Ovo je njena ispovest, od dana upoznavanja, preko toga kako im je život izgledao dok nisu saznali da je bolestan, pa sve do samog kraja njegovog života.
Evo kako je opisala svoje tužno iskustvo:
Da sam znala kako ću svaki dan izgubiti deo Džejsona, mnogo naših dana moglo je da bude drugačije. Možda se ne bih toliko brinula o malim stvarima, dragoceniji bi mi bio svaki trenutak, pokazivala bih mu više ljubavi, ali jednostavno nisam znala.
Prvi put sam videla Džejsona dok je svirao gitaru u crkvenom bendu na našem fakultetu. Bio jako sladak; imao je te velike plave oči i velike rupice na licu. Otišli smo na vikend izlet s grupom mladih, a vratila sam se misleći kako je jako smešan. Napisala sam u svoj dnevnik "mislim da sam upoznala dečka za kog želim da se udam". Džejson je tako romantičan, kupovao mi je cveće i ostavljao ljubavne poruke.
Nakon godinu dana veze, počeli smo da razgovaramo o braku, kako ćemo ostariti zajedno, imati kuću s belom drvenom ogradom i puno unuka. Oko Božića 2001. godine, otišli smo do kuće Džejsonovog oca na razmenu poklona. Ušla sam i zapanjila se, Džejson je ukrasio jelku sa sto lampica i 50 crvenih ruža. Pevao je pesmu napisanu za mene: "Nikada nisam verovao da bi moglo da se dogodi. Sad sam sreo tebe i sve je selo na svoje mesto...". Na kraju pesme je rekao "Ne postoji niko drugi s kime bi najviše želeo da provedem život". Naravno da sam rekla "da".
Imala sam 25 godina i bila sam trudna s našim blizancima, bili smo tako uzbuđeni saznavši na ultrazvuku da ćemo dobiti dvoje dece. U 27. nedelji trudnoće morala sam da mirujem, a Džejson je bio neverovatan. Odlazio je u prodavnicu, spremao večeru, igrao razne igrice sa mnom. Bio je toliko zaštitnički orijentisan prema meni, pazio je da se ne naprežem i pokušavao da mi olakša svaku sitnicu. Nakon rođenja dece, menjao im je pelene, uspavljivao ih, čitao, valjao se s njima po podu, pevao s njima
...
Počela sam 2009. godine da primećujem promene kod njega, nakon rođenja našeg trećeg deteta. Prvo je počeo da gubi interesovanje za svoj posao, i to nakon što je osam godina bio jedan od najomiljenijih učitelja u svojoj školi. Obožavao je da radi tamo. Zatim, kao da je hteo da prestane da radi, što je šokiralo i mene i druge ljude. Kako sam želela da bude srećan, podržala sam ga u toj odluci, a on je potom pronašao posao u lancu brze hrane s ciljem da uzme franšizu.
Ali, nekoliko meseci kasnije, opet je promenio ploču, hteo da se okuša u radu u policiji našeg grada. U početku sam bila uz njega jer mi se činilo da voli izazove, ali ubrzo sam saznala da se on bori, bilo mu je teško da radi. Iako su drugi govorili koliko je posao lagan, on je uvek prigovarao kako mu je jako teško. Bio je pod tolikim stresom da je počeo da gubi na kilaži i bio je stalno uznemiren. Ponavljao je kako on to više ne može, čak je ponekad plakao pre odlaska na posao.
Nakon otprilike 11 meseci, Džejson je otišao iz policije. U to vreme borio se s kožnom infekcijom i dve nedelje je bio u bolnici. Tada sam primetila kako govori čudne stvari. Sestra bi ga pitala: "Kako ste dobili tu infekciju", a on bi odgovorio, "Imao sam dve doze jutros." Mislila sam da je to zbog lekova, ali svejedno sam bila zabrinuta.
Uskoro je imao problema s pamćenjem. On je bio fudbalski i košarkaški trener dok je bio učitelj, pa je odlučio da pomogne prijatelju u kreiranju sportskog programa za predškolce. Ali, Džejson nije mogao da zapamti raspored pa je pisao beleške po rukama kad i gde mora da se pojavi. Njegova zaboravnost se pogoršavala. Jednom nas je vozio na utakmicu i krenuo je pogrešnim smerom u jednosmernoj ulici. Drugi put je ćerku odveo na igranje kod komšije i izgubio se dok se vraćao. Policija ga je dovela kući.
Oko Božića 2012. godine otišao je napolje da stavi svetiljke na kuću, za šta mu inače treba sat vremena, ali ovaj put to je trajalo četiri sata. Čula sam kako viče: "Ta glupa svetla". Sećam se da je rukama prekrio lice i pitao: "Zašto mi se to događa". Izgledao je toliko skrhano. Mene je okrivljavao kako sam prestroga prema njemu, više se nije toliko bavio našom decom. Počela sam da razmišljam o razvodu pa smo otišli kod savetnika, ali on nam je preporučio neuropsihijatra, a to nas je dovelo do neurologa s klinike Mayo u Minesoti 2013. godine.
Džejson je otišao na ispitivanje, uključujući PET skeniranje mozga. Noć pre našeg susreta sa svojim lekarom, pogledala sam Džejsonove nalaze. Ne sećam se tačnih reči, ali poruka je glasila kako je njegova moždana slika u skladu s onima kakve imaju ljudi oboleli od Alchajmerove bolesti. Osećala sam se kao da me neko udario. Niko u Džejsonovoj porodici nije imao ovu bolest. Džejson je samo klimnuo čuvši od lekara šta se događa i zaplakao. Kod kuće smo okupili decu i pokušali da im objasnimo šta s tatom nije u redu.
S vremenom je sve više zaboravljao, nije znao moje ime, nije mogao da se seti imena naše dece. To je bio jedan od naših najgorih dana ikad. Prijatelji i poznanici pomagali su mi oko brige o njemu. Stanje mu je postajalo sve lošije, pa sam morala da ga smestim u jednu ustanovu na dugoročnu negu. Čak se i moja svekrva doselila kod nas kako bi što više bila uz njega. Često sam s decom odlazila kod njega, pokazivali smo mu slike, pričala sam mu o našem životu, a on bi se ponekad nasmejao.
Umro je 28. oktobra 2014. godine. Imao je samo 37 godina. Džejson je bio otac pun ljubavi i brižan suprug - moj najbolji prijatelj. Moram da verujem da je to sve što se dogodilo deo Božjeg plana. Voleću Džejsona i misliti na njega zauvek, piše Country Living.
(Kurir.rs/ 24sata.hr/ L. S)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
