Posle poraza od Brazila (23:25) i pobede nad Danskom (23:22), više je stvari o kojima razmišljam i pokušaću da ih koliko je to moguće podelim sa čitaocima „Kurir sporta“.
Poredeći dva meča svaki gledalac mogao je da primeti da je u poslednjih deset minuta duela sa Brazilom na terenu morala biti Andrea Lekić. Ona je motor ovog tima i to se pokazalo protiv Danske, kada je rešavala akcije.
Ipak, nije mi jasno zašto ekipa koja je domaćin takmičenja i čije su članice same isticale da očekuju borbu za medalju, pokazuje toliko nesigurnosti. Do sada nisam videla da je neka ekipa bolja od Srbije, niti da je pokazala da je se treba plašiti. Hej, igramo u Srbiji i jedino što treba da kažemo je „Razbićemo svakoga, ko je sa druge strane terena“. To je ono što nam fali, ali se nadam da ćemo vremenom i odbranu i sigurnost podići na nivo potreban da se uzme medalja. Devojke su za sada još uvek jače na izjavama nego na terenu, ali ja verujem da će se kako utakmice budu odmicale biti obrnuto.
Čitam sada izjave igračica i trenera, govori se da bi voleli da igraju sa ovim ili onim... Ja sam protivnik kalkulacija, vaspitana sam da protiv svakoga idem na pobedu i da verujem u trijumf, dok se ne dokaže da je bolji. Ali podvlačim, da stručni štab bolje zna kakvo je stanje u timu i koja nam ekipa ovog časa više odgovara.
Međutim, poraz Crne Gore od Francuske (16:17) nije samo doveo do gubitka moje opklade, već i pokazao da na ovom prvenstvu nema dominantnog tima i onog sa kojim Srbija ne može da igra.
Šta dalje? Čeka nas meč sa Kinom, koji bi trebalo da bude lakši nego dva prethodna i doprinese povećanju sigurnosti ekipe.
