Najnovije vesti

PRVI SRPSKI TAJKUN UBIJEN U SAČEKUŠI NA SENJAKU Vadio Kneleta iz zatvora, Pablo Eskobar mu dao čitulju, ubice nikad nisu pronađene
Foto: Facebook PrintScreen Legende Devedesetih, Wikipedia, Stefan Jokić

radojica nikčević

PRVI SRPSKI TAJKUN UBIJEN U SAČEKUŠI NA SENJAKU Vadio Kneleta iz zatvora, Pablo Eskobar mu dao čitulju, ubice nikad nisu pronađene

Crna Hronika

O Radojici Nikčeviću se i dan-danas mnogo priča. Smatra se prvim srpskim tajkunom, bogatašem sa jakim vezama i u svetu politike i kriminala. Dovoljno je reći da je poznavao najpoznatijeg svetskog narko bosa Pabla Eskobara. Zaslužan je za najveći uspeh KK Partizan, čiji je predsednik bio kada su crno-beli postali prvaci Evrope. Na kraju, likvidiran je u sačekuši, što je bilo jedno od prvih mafijaških ubistava 90-ih godina kod nas...

Njegovo bogatstvo se svojevremo procenjivalo na 40 miliona maraka, a govorio je da se neće smiriti dok ne dođe do 70 miliona. Rafal ispred njegove firme ga je sprečio da taj cilj i ostvari. Uprkos tome, ostao je upamćen kao jedan od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Jugoslaviji.

Veze Nikčevića sa podzemjem u to vreme su bile jake, ali i javne.

Navodno je upravo Nikčević stigao helikopterom u Crnu Goru leta 1992. da bi izvukao Kneleta iz zatvora, kada je uhapšen zbog pucnjave sa obezbeđenjem Gazda Jezde koje nije dozvolilo momcima sa Voždovca da uđu na Sveti Stefan. Samo nekoliko meseci kasnije, Knele je ubijen u Beogradu.

Aleksandar Knežević Knele
Aleksandar Knežević Knelefoto: Stefan Jokić

Baš te godine Nikčević je u Beograd doveo poznatog i takođe kontroverznog advokata Đovanija di Stefana uz pomoć koga je kontrolisao tržište droge, a upravo njih dvojica su 1993. godine otputovali zajedno za Bogotu kako bi se povezali sa čuvenim Pablom Eskobarom.

Da nije sve samo puka teorija govori i to da se posle smrti Nikčevića u novinama pojavila umrlica sa potpisom upravo kolumbijskog narko bosa Pabla Eksobara. Samo tri meseca kasnije u svojoj zemlji likvidiran je i Pablo Eskobar.

Tokom boravka u Kolumbiji u društvu Nikčevića i Đovanija di Stefana bila su i dvojica ovdašnjih kriminalaca sa zadatkom da brinu o njihovoj bezbednosti. Jedan od njih je posle puta ispričao:

"U Bogotu smo stigli privatnim avionom. Po čitav dan Nikčević i Di Stefano su obilazili banke. Kako se to radi u Kolumbiji, unajmili smo ljude da neprekidno čuvaju avion da nam narko-dileri ne bi poturili drogu. Oni lako saznaju gde avion leti, pa onda organizuju 'doček' da preuzmu svoju robu. Kad tamo izađeš na ulicu, vodiš računa da ti ne ode glava zbog dobrog sata ili zlatnog lanca, a ne da razmišljaš o 'kombinacijama'. Sve vreme smo se ponašali skromno da nikom ne upadamo u oči".

Radojica Nikčević, Pablo Eskobar
foto: Screenshot

Koristio crnogorsko poreklo

Radojica Nikčević je rođen 1948. godine u Beogradu. Poreklom je iz Nikšića. Crnogorsko poreklo je obilato koristio u karijeri, ali je umeo i da se svojim Crnogorcima pošteno oduži za učinjene usluge. O velikoj solidarnosti Crnogoraca govorio je: "To što se Crnogorci međusobno drže jeste privilegija manjine u većini. Zašto se drže Italijani u Americi? Zbog toga što su tamo u manjini, isto kao Crnogorci u Beogradu."

Radojica je započeo poslove i u Rusiji. Pričalo se da je tamo ostao dužan veliki novac, što je takođe ostavljalo povoda sumnji da je naređenje za ubistvo stiglo iz inostranstva. Nikčevića je ambicija gonila da ostvari nešto što je izgledalo nemoguće. Njegovi poznanici iz SDB veruju da ga je to i odvelo u "sivu zonu". Nije skrivao ni da je imao značajnog udela u organizaciji razbijanja demonstracija kod Terazijske česme 1991. Izvori iz SDB kažu da se Nikčević hvalio kako dnevno u kasu stavlja skoro 100.000 dolara. Navodno je samo u poslednjih godinu dana života zaradio 10 miliona dolara...

Napadači pobegli jugom

Dvojica napadača obučena u plave radničke kombinezone 7. oktobra 1993. godine upucala su u glavu biznismena Radojicu Nikčevića i pobegla belim "jugom". Likvidacija je izvršena u Ulici Vase Pelagića, 20-ak metara od ulaza u njegovu firmu.

Više nego bilo koja druga žrtva brutalnih likvidacija, Radojica Nikčević predstavljao je simbol Srbije devedesetih. Za nepunu deceniju, sa završenom višom ekonomskom školom, postao je jedan od najbogatijih ljudi u zemlji, počevši karijeru kao činovnik tadašnje JIK banke.

Njegov san počeo je da se ostvaruje kada je sredinom osamdesetih postao prinudni upravnik Stambene zadruge "Šumadija", koja je bila pred likvidacijom. Kao iz rukava, uz pomoć uticajnih prijatelja, obezbedio je za svoju zadrugu ekskluzivne lokacije za gradnju na Senjaku i Dedinju.

Njegove želje, koje je uglavnom i ostvario, bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva fudbalskog i predsednik košarkaškog kluba Partizan, kao i prvi čovek vazduhoplovnog kluba Savski venac. Nikčevićevo ime predstavljalo je sinonim za bogatstvo i moć, ali je sudbina ovog tada 45 godina starog uspešnog čoveka okončana 7. oktobra 1993. godine na Senjaku.

Kao i svakog jutra, u 8.15 parkirao je svoj "mercedes" u garaži i uputio se ka sedištu preduzeća u Ulici Vase Pelagića. Mimoišao se s dvojicom ljudi obučenih u radničke kombinezone. "Radnici" nisu bili upadljivi jer su se u blizini izvodili građevinski radovi. Jedan od njih se posle mimoilaženja okrenuo i ispalio hitac iz "kolta 44" Nikčeviću u glavu. Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je ispaljeni hitac. Kada je stigao na mesto ubistva, ugledao je dvojicu „radnika“ kako odlaze ulicom i ulaze u beli "jugo". Na asfaltu je zatekao telo direktora "Šumadije".

"Jugo" je pronađen nedaleko od mesta zločina, na kraju slepe ulice. Na osnovu toga se pretpostavljalo da ubice nisu poznavale grad i da nisu iz Beograda. Policijska istraga nije dala nikakve rezultate, a ispitani svedoci, desetine prijatelja i poznanika ubijenog Nikčevića, nisu mogli da pruže nikakve podatke koji bi policiji omogućili da saopšti bilo kakvu informaciju o pomaku u rasvetljavanju zločina. Zbog toga se spekulisalo da je policiji zapravo stigao "signal" da Nikčevićevo ubistvo u skorije vreme ne bi ni trebalo rešavati.

Ubistvo Nikčevića izvedeno je po klasičnim pravilima iz obaveštajnih knjiga. Zbog tri automobila koja se u većini dobro planiranih likvidacija koriste posle zločina, od kojih su prva dva obično ukradena, a treći legalno registrovan, naziva se "akcija tri prstena". Zbog toga je potpuno pogrešna pretpostavka da su ubice usled nepoznavanja grada ušle vozilom u slepu ulicu, gde su bili primorani da napuste automobil i pobegnu pešice. Naprotiv, promenivši prvi, a zatim i drugi automobil, mogli su da budu gotovo sigurni da više ne može da im se uđe u trag.

Nije krio da je bogat

Nikčević nikada nije pokušavao da prikrije svoje bogatstvo. Želja mu je, navodno, bila da dostigne 70 miliona dolara bogatstva, koliko je posedovao njegov blizak prijatelj, američki biznismen srpskog porekla. Pričali su da je bio jedan od petorice Beograđana s inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, jedan od trojice koji su tromesečno plaćali 5.000 dolara za konzularne tablice na automobilu. Nosio je sat "roleks" sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu, "Kartijeove" naočare, dugmad za košulje od platine - vredne nekoliko stotina hiljada maraka.

Koliko je bio uspešan u svojim poslovima ''iz podzemlja'' toliko je isto dobar bio i kao prvi čovek KK Partizan. Kao što je mnogima poznato upravo za vreme njegovog ''delovanja'' crno-beli su se našli na krovu Evrope, a tadašnji, kao i sadašnji trener Željko Obradović apostrofirao je ulogu Nikčevića u stvaranju evropskog šampiona.

(Kurir.rs)

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...
track