U Beranama je tog ponedeljka, 29. janura 2001. godine, osvanulo mokro, mutno i mamurno jutro. Ceo grad se odjednom probudio i poskočio na noge. Strahovita eksplozija je prenula bunovne ljude, posebno one u najstrožem centru, u Ulici 29. novembra, u neposrednoj blizini Centra za kulturu i jedinog bioskopa u Beranama.
Poleteli su prema prozorima na kojima su popucala stakla i, umesto prelepe nekoliko godina ranije napravljene vile braće Duška i Milutina Martinovića ugledali gomilu šuta iznad koje se diže gust dim. Svi su brzo shvatili da se desila velika tragedija, pogotovo kad su na trotoaru pored Centra za kulturu našli unakaženo telo dvadesetosmogodišnje Biljane Radović, mlade majke dvoje dece, koja se brinula o higijeni u kafiću "Holidej" u prizemlju kuće Martinovića.
Prošlo je oko dva sata neizvesnosti. Policija je blokirala sve prilaze, a onda se na zadnjem delu ruševine, na jednom otvoru između dve slomljene betonske ploče, pojavio čovek koji se, okrvavljen i bos, izvlačio i dozivao u pomoć. Neki su mu pritrčali, prepoznali u njemu dvadesetčetvorogodišnjeg Ranka Bućkovića, jednog od onih koji su se u trenutku eksplozije zatekli u kući Martinovića, i, kako će se, nažalost, kasnije ispostaviti, jedinog koji je katastrofu i preživeo. Ispostavilo se da je reč o momku koji je odrastao i družio se od detinjstva sa braćom Martinović u obližnjem rodnom selu Dapsići, a otkad su otvorili kafić i diskoteku stalno radio kod njih.
Pod ruševinama je ubrzo otkriveno i izvučeno beživotno telo Milutina Martinovića. Sutradan i telo njegovog starijeg brata i gazde kuće Duška Martinovića. Pod ruševinama su, kako se s velikom verovatnoćom pretpostavljalo, bili još i Ljubiša Martinović, brat od strica Duška i Milutina Martinovića i konobar Igor Cimeša, koji je tog zlokobnog jutra, malo pre eksplozije, došao na posao, i po svoj prilici, još nije bio ni obukao konobarsku bluzu.
Niko u Beranama, recimo, čak ni njegovi najbliži, nije mogao ili nije želeo da kaže čime se to bavio Duško Martinović, stasiti delija, koji je pet-šest godina pre tragedije počeo da diže velelepnu kuću u centru Berana, na lokaciji za koju je dozvolu za gradnju mogao dobiti samo neko ko je imao debele pare i još deblje veze u vlasti. Građani su se čudom čudili otkud jednom u suštini neškolovanom momku sa sela pare za toliku kuću (imala je pet nivoa - podrum u kojem je otvorio diskoteku, prizemlje u kojem je otvorio superluksuzni, po najmodernijim evropskim standardima uređeni i opremljeni kafić zvučnog imena "Holidej" i još dva sprata i potkrovlje), za tako kvalitetnu gradnju i raskoš.
Njegov mlađi brat, lepotan Milutin, važio je uglavnom za mirnog i omiljenog momka (kažu da je jedno vreme bio i velika ljubav pevačice Anči), baš kao i njihov brat od strica Ljubiša, koji se poslednjih nekoliko godina nije razdvajao od njih.
Sve ove priče i nagađanja o mogućim uzrocima eksplozije u kući Martinovića i eventualnim vinovnicima i motivima ovog nečuvenog zločina trajale su tri dana, tačnije dok se još tragalo samo za telom, kako se verovalo, pete i poslednje žrtve ove tragedije, mladim konobarom Igorom Cimešom, pošto je u međuvremenu iz ruševina izvučeno i telo Ljubiše Martinovića. Procene su bile da je Cimeša stradao u prizemnom delu vile, odnosno u prostoru kafića ''Holidej'', možda baš za šankom za kojim je radio. Trećeg dana u tom prostoru, kako su spasioci i istražni organi procenili, ispred šanka, zaista je nađeno sprženo, potpuno ugljenisano muško telo. Svi su, naravno, poverovali da je to Cimeša, iako nije bilo nikakvog sigurnog znaka koji bi na to upućivao, po kojem bi se mogao utvrditi njegov identitet.
Nesrećni Cimešini roditelji Dragan i Jelena, koji su tri dana očajavali ispred ruševine i čekali da ljudi i moćne mašine raščiste lom betona i čelika i dopru do tela njihovog jedinca, ipak su se pomirili sa sudbinom, preuzeli unakaženo i obezličeno telo i za sutradan zakazali sahranu.
A onda je usledio gromovit obrt i iz temelja poljuljao sve dotadašnje pretpostavke, praktično sve ono što se do tada mislilo i što je rečeno o ovom slučaju, posebno u zvaničnom saopštenju policije.
Sutradan, malo iza podneva, kad se tužna povorka već pripremala da krene ka groblju sa navodnim posmrtnim ostacima Igora Cimeše, dotrčao je jedan policajac i saopštio da je istražni sudija Višeg suda u Bijelom Polju, Branislav - Gajo Joksimović, naredio da se sahrana odloži dok se još neke stvari ne preispitaju i provere.
Za to vreme, na ruševini kuće Martinovića, gde su specijalizovane ekipe policije i angažovani radnici i mehanizacija već četvrti dan pokušavali da uklone razvaline i dopru do podruma ove kuće, a time i do, kako se verovalo, saznanja kako je došlo do eksplozije, trajala je prava drama. Pod ruševinama u prizemnom prostoru kuće, gde je bio kafić i gde je prethodne večeri nađeno ugljenisano muško telo, odjednom se ukazala ljudska noga na kojoj je bila crna, moderna muška cipela.
Kad je malo potom rodbina bez dileme potvrdila da je to cipela Igora Cimeše, bilo je jasno da u ovoj nesreći nije stradalo pet, već šest osoba!
Igor Cimeša, čiji je identitet brzo i nepobitno utvrđen kad je njegovo telo sasvim otkopano i izvučeno ispod ruševina, sahranjen je dan kasnije na beranskom groblju, a od tada su počele da se množe nove nedoumice: ko je šesta žrtva koju dotle niko ni u sumnjama nije spominjao. Od tog trenutka je i sva pažnja istrage usmerena na rešavanje te enigme jer je bilo izvesno da se u tome krije i ključ za rešenje celog slučaja.
Niko, međutim, iako je bilo prošlo već 15 dana od rušenja kuće Martinovića, odnosno otkad se saznalo da je u njoj stradao i jedan neidentifikovani muškarac, nije u međuvremenu prijavio nečiji nestanak, ni u samim Beranama, ni na području Crne Gore uopšte.
Policija je onda raspisala internu, policijsku potražnicu i dala osnovne podatke iz nalaza dr Kuliša o obdukciji tog ugljenisanog tela, koji bi eventualno mogli poslužiti za identifikaciju i upoređivanje sa opisima lica koja se vode kao nestala, ne samo na teritoriji Crne Gore, što bi mogao biti neki trag za razjašnjenje cele ove misterije.
Nesumnjivno je postalo samo da je katastrofu izazvala i kuću srušila izuzetno jaka eksplozija neutvrđene količine i vrste eksploziva, koja se, po svemu sudeći, desila u prizemnom, kafanskom delu kuće, odnosno da je u pitanju klasična diverzija!
Šesta, neidentifikovana žrtva eksplozije u Beranama koja je pretposljednjeg januarskog dana 2001. godine do temelja srušila vilu braće Martinovića u centru Berana, bio je, po svemu sudeći, jedan od atentatora. On je najverovatnije imao zadatak da unese i ostavi torbu sa eksplozivom u kafiću.
Da li je pritom zaboravio da je mina tempirana da eksplodira u osam sati, ili je, možda, sam napravio neku fatalnu grešku pokušavajući da aktivira mehanizam za opaljenje – tu tajnu je odneo u grob. Oni koji malo bolje poznaju psihologiju plaćenih ubica i bezobzirnost zlikovaca ovog kova, međutim, ne samo da ne isključuju nego na prvo mesto stavljaju treću mogućnost: da je taj koji je dobio zadatak da unese, pretpostavlja se oko osam kilograma trotila u lokal, u stvari, svesno žrtvovan, da su njegovi drugovi daljinskim upravljačem izazvali eksploziju čim je on ušao u kafić i na taj način ga zauvek eliminisali kao opasnog svedoka i čoveka koji suviše zna
Mesec i po dana posle eksplozije, na sto istražnog sudije Višeg suda u Bijelom Polju Branislava - Gaja Joksimovića stigla je krivična prijava u kojoj je kao kovač paklenog plana, inspirator, nalogodavac i finansijer ovog satanskog zločina označen tada četrdesetjednogodišnji Milovan Đukić iz Andrijevice, a kao izvršioci trojica bivših "frenkijevaca", odnosno pripadnika paravojnih formacija sa Kosmeta, Beograđanin Zoran Stevančević, star 28 godina, njegov sedam godina mlađi pajtaš Davor Savičić, zvani Elvis, rodom iz Banovića, i njihov drug, onaj koji je stradao u eksploziji, kojem je policija dugo znala samo nadimak Anđelko i kojeg će znatno kasnije identifikovati kao Srđana Stamenkovića iz Niša.
Uz krivičnu prijavu policija je privela i predala istražnom sudiji Zorana Stevančevića, jedinog uhapšenog, uz objašnjenje da je po njihovom nalogu u Doboju uhapšen i Davor Savičić, da se za prvoosumnjičenim Milovanom Đukićem traga po Evropi, te da se sve čini na identifikaciji trećeg atentatora koji je stradao u eksploziji.
Pošto ni nakon sedam i po meseci od miniranja kuće Martinovića, policiji nije pošlo za rukom da se domogne ni prvoosumnjičenog Đukića, ni drugoosumnjičenog Savičića, viši tužilac u Bijelom Polju, odnosno njegov zamenik Milosav Veličković oslonio se na prvobitna priznanja Stevančevića, na svedoke i materijalne i druge dokaze i 10. septembra 2001. godine sročio optužnicu. Na optuženičku klupu u bjelopoljskom Višem sudu, malo potom, seo je samo trećeoptuženi Zoran Stevančević, jedini uhapšeni, a Đukiću i Savičiću je suđeno u odsustvu.
U optužnici je precizirano da se Milovan Đukić, koji je bio u zavadi sa Duškom Martinovićem "oko neizmirenih dugova", sastao u Beogradu sa Davorom Savičićem 20. januara 2001. godine. Savičić je na sastanak pozvao i Zorana Stevančevića. Dogovorili su se da Savičić i Stevančević odu do Berana i aktiviraju paklenu mašinu u kući Duška Martinovića i "malo mu razdrmaju" lepi, evropski uređeni i opremljeni kafić "Holidej". Đukić im je tom prilikom, kako je tvrdio tužilac, dao pet od 15 hiljada maraka ugovorenih za ovaj "posao".
Savičić i Stevančević su potom angažovali i Srđana Stamenkovića i 28. januara popodne krenuli iz Beograda Stevančevićevim kolima ("jugo koral" 45, pećke registracije). U Berane su prispeli sledećeg jutra oko sedam sati. Nisu došli u nepoznato mesto jer su ovde boravili nekoliko meseci nakon povlačenja vojske i policije sa Kosmeta 1999. godine. Za sve to vreme su živjeli i hranili se kod Martinovića, a i mnogi Beranci su ih se sećali dok su sa oružjem paradirali po varoši.
Parkirali su automobil u neposrednoj blizini kuće Martinovića. Savičić i Stamenković su se zaputili u kafić "Holidej" noseći torbu u kojoj je bila pripremljena mina, a Stevančević je ostao u vozilu da čuva stražu. Čim je odjeknula detonacija i kuća Martinovića nestala u dimu i prašini, Stevančević je pobegao put Beograda i ne hajući šta se desilo sa Savičićem i Stamenkovićem.
Vratio se na sahranu Martinovića, ali nije u pogrebnoj povorci dopro do groblja u selu Dapsići - neopaženo se udaljio i vratio u Beograd čim ga je njegov poznanik Srđan Jokić obavestio da se policija interesuje za njega i da treba da se javi nekom inspektoru.
Kad je uhapšen i doveden u Berane, Stevančević, kako tvrdi policija, ne samo što je više puta, do najsitnijih detalja, precizno i tačno ponovio celu ovu priču, nego i sve detaljno objasnio i bez dvoumice sve pokazao prilikom rekonstrukcije događaja na licu mesta. Kasnije, na saslušanju kod istražnog sudije i na samom suđenju, Stevančević je, međutim, sve porekao i tvrdio da mu je policija iznudila priznanje batinama - da sa celim događajem nema nikakve veze i da u Crnu Goru nije ni kročio od leta 2000. godine, odnosno da se i kritičnog dana nalazio na svom radnom mestu u Beogradu, a sutradan, kad je iz novina saznao šta se desilo, došao na sahranu svojim prijateljima Martinovićima.
Nakon višednevnog suđenja Sudsko veće Višeg suda u Bijelom Polju, kojem je predsedavao iskusni sudija Kasim Dizdarević, nije se dvoumilo: svu trojicu optuženih je oglasilo krivima za ovaj zločin i, pošto u tom trenutku u Crnoj Gori više nije postojala smrtna kazna, svoj trojici izreklo po 40 godina robije, odnosno najstrože kazne koje je u tom trenutku predviđao krivični zakonik.
Vrhovni sud Crne Gore je, međutim, dve godine kasnije ukinuo presudu i naložio novo suđenje. Tako se još jednom ponovila poznata sudska zavrzlama i tobožnje isterivanje pravde. Na novom suđenju su osuđeni na po 15 godina zatvora, da bi na kraju, sedam godina nakon zločina, Stevančević bio osuđen na 20 godina robije, dok su i prvooptuženi Đukić i drugooptuženi Savičić oslobođeni jer navodno nije bilo valjanih dokaza da su povezani sa ovim zločinom. Đukić je u međuvremenu stradao u jednom vatrenom obračunu u Podgorici, a Davor Savičić je zameo trag jer Bosna i Hercegovina nikad nije pristala da ga izruči i učini dostupnim sudu. Ni Stevančević nije odsedio u zatvoru, na ruku mu je išla jedna (da li slučajna?) omaška u crnogorskom zakonu pa je i on amnestiran i domogao se slobode nekoliko godina ranije.
(Kurir.rs/Pobjeda)
NE PROPUSTITE
