Priča se i piše da bi Dragan Stojković Piksi mogao da nasledi Sinišu Mihajlovića na mestu selektora reprezentacije. Odmah da se izjasnim - nisam za to i nije Piksi ništa tu kriv. Svaka njemu čast na fudbalskoj, pa i trenerskoj karijeri, ali Srbiji treba mali predah od Piksija i obrnuto.Otkako se pre 12 godina oprostio od kopački, vladajuće, inače naopako razmišljanje srpskog navijačkog puka od zelenih igrača stvaralo je spasitelje fudbala u foteljama. U periodu posle 5. oktobra bilo je dovoljno da završiš s uspešnim teranjem lopte i dobijanje funkcije se podrazumevalo. Piksiju je prvo predat kabinet kao predsedniku Fudbalskog saveza Jugoslavije, a onda su još neke legende po automatizmu dobile priliku da uče posao na Terazijama 35. Slepo se verovalo da će dobri fudbaleri doneti blagostanje, ali se ubrzo pokazalo da smo im svi zajedno učinili medveđu uslugu podrškom za reformu srpskocrnogorskog fudbala.Nije tu bilo ni slova „r“ od reforme, ni organizacije, ni stručnosti. Piksi i Dejo nisu bili dorasli odgovornim poslovima, pa smo u Azerbejdžanu doživeli sunovrat. Dejo je u Bakuu, posle 2:1, shvatio da nije za trenera. Piksi se batrgao na predsedničkom mestu sve dok se odlaskom Dragana Džajića nije oslobodila fotelja prvog čoveka Crvene zvezde.Epizoda na Marakani ostala je bolje upamćena, posebno navijačima crveno-belih. Danas mu se pripisuju i moguće i nemoguće stvari, mnogi bi rado videli još jednoj legendi lisice na rukama, samo niko ne treba da spori jednu stvar - Piksi je Zvezdi doneo trofeje i bio je loš predsednik. Organizacija nije postojala u njegovoj Zvezdi. Gigant se prepuštao stihiji, trošilo se kao nikad angažovanjem igrača preko DVD i rezultati takvog poslovanja i danas se osećaju na Marakani. Osim dezorganizacije, zajednički imenitelj za Piksija, predsednika saveza, i Piksija, predsednika Zvezde, jeste iznenadno povlačenje s funkcije. Odlazeći, otkrio je da se dva meseca pre samog čina podnošenja ostavke odlučio za početak trenerske karijere u Japanu. S neba pa u rebra!Zar se nekom ne čini previše da za 12 godina gledamo Piksija predsednika Saveza, Piksija predsednika Zvezde, pa sad još i Piksija selektora, pri čemu taj njegov trenerski talenat nije dokazan izvan Japana? Sve me to neodoljivo podseća na slučaj izvanrednog fudbalera Žorža Vee, koji je za vreme igračkih dana u Milanu izjavljivao da će po povratku u rodnu Liberiju postati predsednik države. Mi smo Piksiju ostavili tu ideju da je se sam seti, a sve druge koje je dosad izložio odmah su mu pretvarane u delo. Nije on kriv što njegov narod povlači znak jednakosti između harizme i znanja, ali nije dobro što tu falinku više od decenije koristi za svoju promociju. Predlažem mu da se dokaže u Arsenalu ili na nekom drugom trenerskom mestu, pa da posle deset godina dođe u razmatranje za selektora Srbije. Da jednom budemo sigurni da je Piksi onaj pravi!
