Milan Ponjiger. Cela Srbija zna za nesrećnu sudbinu ovog dečaka. Imao je samo tri godine kad je ostao sam na svetu. Otac mu je gurnuo majku sa šestog sprata, nakon čega ga je uzeo u naručje i zajedno s njim skočio. Sada Milan ima najtužniji pogled na svetu, pet godina i 12 kilograma. Pati. Boli ga, a ne zna da kaže kako i šta. Njega su usvojili rođaci i svi su mislili da će se maleni Milan polako oporavljati u toplini novog doma. Međutim, ono što sam ja videla pre nekoliko dana bilo je sve samo ne oporavak.Milanove plave okice, pune tuge, gledale su me zbunjeno kad sam ušla u njihov stan u Žarkovu. Jedva hoda i teško izgovara reči, štreca se kad neko povisi ton. Ne podnosi dodire. On nije srećan tamo, prelomi i rane koje je zadobio pri padu su zacelili, ali trauma je ostala za ceo život. Nažalost, nadležni iz Centra za socijalni rad ne misle tako. Oni smatraju da je sve to normalno i da je mali Milan u odličnom stanju. Njegovih 12 kilograma, ćutanje i čudno ponašanje ništa im ne govore. Kažu, samo se malo prehladio?!Mene interesuje to hoće li neko da reaguje, ili u ovoj državi prvo mora da se dogodi neka tragedija da bi se nešto preduzelo. Svako ko vidi ovog dečaka shvatiće da u njemu života nema, i šta god pričali iz Centra za socijalni rad, znajte da Ponjigeru nije dobro. Treba mu stručna pomoć da ozdravi, da pokuša da zaboravi, da nastavi normalan život koliko je to moguće. Petogodišnji Milan želi porodicu i osećaj da nekome pripada. Nije mi to rekao, ali njegov pogled govori više od hiljadu reči.
