U želji da budu lepše i privlačnije, u Srbiji se oko 3.000 žena godišnje podvrgne plastičnoj operaciji povećanja grudi. I zaista, većina njih dođe u situaciju da može da se pohvali svojim novim poprsjem, zahvaljujući kojem se oseća superiorno, poletno i zavodljivo. Ipak, otklanjanjem kompleksa i strahova, oni se iznova rađaju.Takve žene okolina često žigoše, osuđuje ih i podsmeva im se, „daruje“ im pogrdne nadimke, koji se kreću na skali od „površna“ do „glupa“, a kulminiraju konstatacijom da mučenice sve to rade da bi našle sponzora.Pa šta? One to rade svojim novcem, iz sopstvenih razloga, koji nikog ne bi trebalo da se tiču i da ih dotiču. Osim možda hirurga!Priznajem, vođene slikama prsate gospođe Pamele Anderson, koja u seriji „Bejvoč“ spasava i one koji se ne dave, dame su sklone preterivanju. Gledaju nas sa šankova splavova, trepću svojim veštačkim trepavicama i kvarcovanim siluetama prkose gravitaciji. Ali ko im je kriv? Pa, rekla bih, hirurg!Stručnjaci ne bi smeli da dopuste da žene nose pačje kljunove umesto usana i „petice“ kad im konstitucija to ne dozvoljava, da ih operišu kad su mlade ili psihički nedorasle. Žene ne bi trebalo da izgledaju kao da ih štancuju u istoj fabrici, a telesni deformitet kao rezultat boravka na operacionom stolu kod iskusnog hirurga ne bi trebalo da bude opcija.Međutim, u srpskoj hirurgiji takvi ishodi su, nažalost, mogući i učestali. Da li zbog toga što privatne „plastičare“ nema ko da kontroliše ili zato što se njihova praksa tiče samo njih i nikog više, eventualno onih kojima plaćaju i koji ih preporučuju? Šalu na stranu, ko se bavi privatnim klinikama u Srbiji?
