Pasuljanske livade i smrt na njima. Sve smrti su besmislene. Sve smrti su glupe kad se već jednom dese. Deca se igraju rata. Zima. Ratna ‘92. Ilidža. U zadimljenoj kafani pije se kuvana rakija. Momak zove piće za celu kafanu. Ima razlog da časti. Za učešće u prošloj akciji dobio je od komandanta brigade pištolj. Pokazuje nov „cezejac“ i posvetu na njemu. Vuk iz Brodareva sedi za susednim stolom. Vuk je pijan kao ostali. Malo pijaniji možda. „Ti i pištolj! Šta će ti pištolj kad si sestra, kad nikog ubiti ne bi smeo“, kaže i piće koje mu je slavljenik naručio pije. Magla je i hladno. Teška i mučna sarajevska magla. Koja se meša s dimom. Koja u naše glave ulazi.„Jesi li siguran?“„Naravno da sam siguran.“„Hoćeš li tebe da ubijem?“I pištolj iz prvog čina je opalio. Vuku je glava samo pala na sto.Koridor. Majka i otac stavili su bolesno dete na zadnje sedište auta. Stavili su mu jastuk, umotali ga u ćebe. Već danima ima vrućicu koja ne prolazi. Voze koliko brzo mogu. To ne znaju vojnici koji se peške vraćaju kući. Nikad ni u jednom ratu vojska nije išla auto-stopom na front. I vraćala se s njega. Vojnici su petnaest dana proveli na prvoj liniji. Hteli bi da što pre stignu kući. Da se okupaju, najedu, vide decu. Crveni „golf“ juri pored njih. Jasno vide da je zadnje sedište prazno.Dok mi ratujemo, on stavio ribu u kola i vozika se, mamu mu jebem. Onaj manji, žuti, čekinjave brade, ništa nije rekao. Skinuo je kalašnjikov i pustio rafal za kolima. Meci su probili haubu i ubili bolesnog dečaka. Pasuljanske livade. I smrt koja je, kao i uvek, došla iznenada.
