Budimo ljudi“, poručio nam je pokojni patrijarh Pavle. Poručio, ali uzalud. Poruku smo čuli, ali je nismo prihvatili.Da je ta poruka doprla do srca i jednog državnog službenika, Gordana Damnjanović sa Čukarice, teško obolela od raka dojke, ne bi bila izbačena na ulicu. Da su te reči doprle do Gordaninih komšija, njene stvari ne bi ležale razbacane po hodniku zgrade u kojoj je živela. Kad bi oni bili ljudi, Gordana ne bi trpela bolove zato što u gomili razbacanih stvari ne može da pronađe lekove. Da su njeni „prijatelji“ ljudi, ona se juče ne bi pržila na 40 stepeni u parku, hranila u pekari i pila vodu sa javne česme, već bi je primili kod sebe.Istina je da stan u kome je živela nije njen, ali, ljudi, Gordana je bolesna. Zar joj je malo njena muka?Zašto apele lekara sa Instituta za onkologiju niko nije čuo? Zašto je Gordana morala da završi na ulici?Zato što život običnog čoveka u Srbiji ne vredi ni pišljivog boba. Zato što para uvek ima za bahanalije razuzdanih državnih službenika, a za spas golog života nema. Mnogi zadrigli direktori za jedno veče u kafani potroše Gordaninu invalidsku penziju. Zato što je nečijoj strini ili tetki zapeo za oko baš Gordanin stan. Baš me zanima ko će u njega da se useli?I zato što niko, ama baš niko više u ovoj zemlji nema obraza. Jadna je država koja u budžetu nema para za sirotinju, a ima za šepurenje kućnih pomoćnica po Njujorku.Da su naše diplomate čule reči patrijarha Pavla, ne bi iznajmljivali stanove za 15.000 evra mesečno. I onda bi bilo para za krov nad glavom za stotine Gordana u Srbiji.
