Pilota Gorana Savića Srbija ne sme da zaboravi. Kakav je čovek bio, najbolje govori herojsko delo koje je ostavio iza sebe. Čovek velikog srca, koji je svesno otišao u smrt, iako se pred njim život tek otvarao. A mogao je da izabere da u sredu po podne s sinovima ode u park da igra fudbal. Mogao je, ali nije. Izabrao je da živote drugih ljudi, onih koje nikad nije sreo, stavi ispred svog. Teško je nagađati kakve je dileme imao, koje su mu bile poslednje misli... Ali jasno je, on je odlučio da svoj život žrtvuje.Odlučio je da njegovi sinovi, stari tek tri i šest godina, ostanu siročići. Kažu oni koji su ga poznavali, živeo je za njih. Porodica i avioni bili se dve njegove najveće ljubavi.Herojski podvig sina, oca, supruga i brata, verujem, u ovom trenutku nije dovoljna uteha za familiju. Ipak, imaju svako pravo i veliki razlog da budu ponosni na njega.I kao što mi ne smemo da zaboravimo da još postoje veliki ljudi kao što je Goran Savić, spremni da žrtvuju život za druge, nadam se da država neće zaboraviti koliko je u ovom teškom trenutku pomoć potrebna njegovoj porodici.Kad se prime svi telegrami saučešća u bolu, i izvrši poslednji ispraćaj pilota, njegova supruga sa dvoje dečice vratiće se u četiri iznajmljena zida. Nije fer da se porodica ovakvog čoveka ikad, pa makar i na trenutak, oseti kao da je ostala sama na svetu.Zbog toga apelujem na one koji su u mogućnosti da pomognu da ovim mališanima u životu ne fali ništa osim oca učine za njih sve što mogu. Ali to, pre svega treba, da bude posao države.Ponoviću, poginuo je spasavajući druge.Jelena Spasić novinar rubrike Hronike
