U vreme kad se pošten (ili je bolje da kažem običan, da se neko ne uvredi) svet sprema za počinak ili već grli jastuk i uživa u toplini pokrivača, počeli su da zvone telefoni. Šta je sad, majku mu? A hteo sam da sanjam kako je sve lepo, kako niko u Srbiji nema ni najmanji problem. Hteo sam, ali... Zvezda!Crvena zvezda. Stub srpstva. Sastanak. Hitan?! Čekaj, bre, šta je to tako neodložno. Dajte da takve stvari rešavamo danju, jer „jutro je pametnije od večeri“. Šta se to u Zvezdi desilo u sitne sate, a da to ranije nismo znali? Zapravo - ništa. Pa urušavana je ta naša Zvezda godinama, nije moralo u ponoć da se sastanči. Razumem činjenicu da je prvi potpredsednik Vlade morao da otputuje, ali nije otišao zauvek. Moglo je da sačeka. Da bar malo mirno spavamo. Bar do jutra.I... Bi bdenje. Nekoliko časova. Ponoćna liturgija. Molitva za spas. Čuli smo da je dug u Ljutice Bogdana 60 miliona evra. Zastrašujuće, ali ne i iznenađujuće. Čuli smo da se Zvezdi mora pomoći. Da država ne sme da dozvoli da večiti rivali nestanu. Država će pomoći...Divno! Sad će mi biti lakše da objasnim starijem detetu zašto ne može baš svake nedelje da izađe u grad, a mlađe ubediti da slatkiši kvare zube i nisu dobri za zdravlje... Nek su nam živi i Zvezda i Partizan. Sve ostalo je potaman. Izgleda da sam bio blizu sna koji sam zamislio pred spavanje. Epilog. Rešenje je radna grupa. Povratak Dragana Džajića na Marakanu. E sad, hoće li to doneti bilo kakav pomak, hoće li našeg giganta izvući iz predugo kopane rake - ne znam. Znam samo da su zvona zvonila svu noć.
