Svako ko se sportom bavi ili se bavio, reći će da četvrto mesto nije i ne može biti uspeh! Tako blizu, a tako daleko od medalje. Ipak, ako se pogleda samo malo unazad kada nas nije bilo na rukometnoj mapi Evrope, onda je jasno da su srpske rukometašice osvajanjem najnepopularnijeg mesta na bilo kom takmičenju pa tako i na ovom tek završenom EP napravile pravi podvig.Svaka čast, devojke!!! Andrea Lekić, Katarina Tomašević, Sanja Damnjanović i ostalo društvo pokazale su da Srpkinje nisu zaboravile da igraju rukomet. Ne tako davno planetom su harale Svetlana Kitić, Dragana Pešić, Mirjana Đurica, Dragica Đurić, žene čije ime i danas stoji u istoriji svetskog rukometa. Nova generacija pokazala je da ima potencijala i da uz nekoliko novih imena može i do odličja za godinu dana, kada je Srbija domaćin svetskog šampionata.Ipak, duša boli svakog Srbina kada vidi Katarinu Bulatović i Anu Đokić u dresu Crne Gore. Isto mi je bilo i pre deceniju, kada je Bojana Radulović igrala za Mađarsku. Da ne beše njih dve, ubeđen sam da komšije ne bi stigle do zlata. Kad god je bilo teško, Bulatovićeva je uzimala loptu i rešavala utakmicu, dok se Đokićeva borila kao lav na crti.Ne krivim njih dve (svako nosi svoj krst), niti Crnogorce (gledaju ljudi svoj interes i uz to dobro plaćaju). Krivim naše rukometne radnike koji to nisu mogli da spreče. Jeza me prođe kad zamislim njih dve u našem dresu. Uh... Sada bismo nešto drugačije pisali. Zbog javašluka i pogrešnih poteza bojim se samo da u skorije vreme ne vidimo neku novu Srpkinju u dresu Crne Gore. Zato će biti presudan uticaj rukometnih veličina poput Cece, Dragane, Peruna, Belog, Neđe i Škrbe, kojima što pre treba otvoriti vrata Saveza.Aleksandar Radonić, zamenik urednika sportske rubrike
