Srbija je po državnom uređenju republika. Kraljevina Jugoslavija, sa dinastijom Karađorđević na čelu, prestala je da postoji 1945. godine. Ipak, 68 godina kasnije, polaganje posmrtnih ostataka poslednjeg kralja iz dinastije Karađorđević, kralja Petra Drugog, njegove supruge kraljice Aleksandre, kraljice majke Marije i njegovog brata, princa Andreja Karađorđevića, bilo je vest dana, kao da u Srbiji nema većih problema. Na primer, problem ekonomske bede. Da šizofrena situacija bude još konfuznija, pobrinuo se srpski premijer Ivica Dačić, levičar, socijalista, komunista, koji je za ovu priliku pripremio i govor. Međutim, i njegovo obraćanje i govor predsednika Srbije Tomislava Nikolića bili su propraćeni zvižducima i negodovanjem verovatno polugladnih građana. A da li bi bilo tako da je ekonomska situacija drugačija? Da u Srbiji nema gladnih i da je stopa nezaposlenosti mnogo manja nego što jeste? Da li bi iracionalni izlivi nacionalizma zaokupljali pažnju srpke javnosti kad bi njeni stanovnici imali novca da putuju Evropom, Azijom, Afrikom i upoznaju se sa kulturnim nasleđem sveta?Dakle, ekonomski oporavak i napredak Srbije je pitanje svih pitanja. Mnogo važnije i od sahrane članova dinastije Karađorđević i od briselskog sporazuma. Ekonomski jaka Srbija, Srbija sa razvijenom, pre svega poljoprivredom, ali i drugim privrednim granama, mogla bi da ima veći uticaj u svetu, a samim tim bi bila u stanju da mnogo bolje zaštiti nacionalne interese nego što je to do sada bio slučaj, patriotskim parolama s trgova i ulica.
