Maršalov plan smatrao se jednim od prvih procesa evropskih integracija kad je počeo da se sprovodi u mnogim zemljama. Gotovo svaka država ima plan za dugoročnu politiku. Konačno ga ima i Srbija. I to je dobro. Za početak, ako ništa drugo, ta politika ima reč „plan“ i on se odnosi na nekoliko godina unapred. I sad kad od prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića čujemo da ima „Maršalov plan“ za Srbiju, shvatimo da o pravim evropskim integracijama od prethodne vlasti nismo dobili mnogo. Da ne govorimo ni o onima pre njih jer „Maršalov plan“ postoji već pola veka. Nije da se nisu setili, nego ih očigledno nije bilo briga. Da su imali imalo sluha za običnog građanina, čuli bi na svakom ćošku da ta Evropa zapravo jeste poželjna, ali da je najvažnije počistiti prvo sopstveno dvorište. I to je upravo „Maršalov plan“ za Srbiju za narednih deset godina. Posvetiti se srpskoj ekonomiji, srpskoj deci, srpskoj zemlji i srpskim problemima.Na primer, bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani dolazio je u Beograd, ali plan za realizaciju „Beograda na vodi“ nije naišao na razumevanje. Hvala bogu pa sad jeste, ali je od tada bar nešto moglo da bude već završeno. To do sada nije bilo moguće jer je postojala ružna praksa da se onome što je čak i dobro ne pridaje značaj samo zato što je to smislio tvoj politički protivnik. Međutim, ako se to promenilo i ako Đilas i Vučić u interesu Srbije mogu da sednu i zajedno donose rešenja, pa i to je „Maršalov plan“. I da ne mešamo babe i žabe. Ovo nije nikakvo prejudiciranje za njihovu buduću zajedničku vladu, o čemu se spekuliše ovih dana po medijima. To je samo dobar potez i treba mu odati priznanje. To je isto potpora za bolju budućnost Srbije - reci ako je nešto pozitivno urađeno i reci ako ti je za ostvarenje ciljeva potrebna nečija pomoć.Neće biti lako, ali ostvarivo je. Uz mnogo truda, s dobrim timom Srbija može da povrati samopouzdanje. Uostalom, kao u knjizi „Tajna“ autorke Ronde Bern, potrebna nam je i snaga pozitivnih misli. Pa nek ovo bude i poslednji napor za to, ali treba mu dati šansu jer postoji konkretan plan. Da, lepo bi bilo da se zaposli na stotine mladih ljudi u narednih nekoliko meseci, da izgradimo brojne hotele na obali Dunava, da stvorimo marine, da dovedemo „Boš“, „Mercedes“, a lepo je i da nam se vrate mladi kadrovi u zemlju. Nisu to snovi, to je „Maršalov plan“. Srbima, inače sklonim improvizaciji, sve što je plnasko učiniće se zastrašujuće. Narodu koji se hvali time da njegovi muzičari sviraju bez nota, "na sluh", možda će ispočetka biti teško da se ponaša po planu. I bolno. Jer , držati se plana znači, često, da ne uradiš nešto što ti se tog trenutka ćefnulo i što izlazi izvan zacrtane rute. Ali, narod koji svira "po sluhu" ima, valjda, toliko pameti da shvati da mu se do sada improvizacije nisu mnogo isplatile. Da bi, možda ipak, vredelo pokušati držati se plana bar jednom. Pa ako ne uspe, ok. Vratićemo se na improvizaciju.
