Eh te političke simpatije i antipatije. Uzmimo primer Vojislava Koštunice, političara koji na mojoj top listi omraze zauzima nedostižno prvo mesto - ispod su tri prazna, pa se tek na petom pojavljuje Guzijan Jeremić, čiju politiku očima ne mogu da vidim, ali koji mi lično nije nesimpatičan.
Bez obzira na to što „ovoga što nikada ovako nije bilo“ najverovatnije ne bi bilo (bar ne u ovom obliku) da nije bilo Koštunice, lično mi nije nesimpatičan. I to iz više razloga. Razlog prvi (koji ovdašnjim đutrumima nikada neće doći iz dupeta u glavu) jeste što je Koštuničina politika - od koje mi se diže kosa na glavi - legitimna kao i svaka druga koja u borbi za vlast ne pribegava neustavnim, nezakonitim i nasilnim sredstvima.
Nesporna mogućnost da se na vlast ustavnim, zakonitim i nenasilnim putem uspentraju i neke političke partije koje potom naprave teške pičvajze - jeste takozvani meki trbuh demokratije, ali bez te mekoće trbuha nema ni demokratije, koja nije vlažni san Euromahale i građanske Srbije - Šangri La ili Zemlja Dembelija - nego samo najmanje loš od svih loših političkih sistema.
Pisac hoće da kaže da - ukoliko se na vlast ustavnim, zakonitim i nenasilnim putem uspentravaju neke nazadne i rušilačke partije - ne postoji nijedan razlog da se na vlast istim putem ne uspentra i neka konstruktivna, progresivistička stranka. Ono što takve stranke osujećuje na putu ka vlasti - pogotovo u Srbiji - nije zla kob i „politička nepismenost širokih masa“, nego neorganizovanost i nedisciplina, kojih u autoritarnim strankama po pravilu nema.
Odgovor na pitanje zašto se oni koji hoće da ruše, žare i pale lakše i uspešnije organizuju nego oni koji hoće da stvaraju i grade prost je ko pasulj: zato što je lakše (i isplativije) rušiti, žariti i paliti nego stvarati i graditi.
Vratimo se na Koštunicu. On je po mom mneniju udarnički rušio ono malo liberalno-demokratskih stečevina nakupljenih u periodu 1990-2003, ali nije rušio radi rušenja - nije on uopšte rušilački tip - nego da bi izgradio „ovo što nikada ovako nije bilo“, ne, naravno, u ovom obliku, nego tako da to bude građansko, uljudno, uspešno, sve po zakonu i po propisu i da jednoga dana bude krinisano velikom Srbijom u kojoj će živeti Srbi svi i svuda.
Tom pogubnom, ali legitimnom projektu trebalo je da se suprotstavi DS s Tadićem na čelu, ali DS to nije učinio. A ne bi imao težak posao. Koštunica, kako rekoh, nije rušilački tip, DSS nijednog trenutka nije bio stranka solidne organizacije i uzorne discipline, sve što je Tadić i DS trebalo da urade bilo je da se organizuju, disciplinuju i da, sprovodeći politiku koju je trasirao Zoran Đinđić, Koštunicu mirnim putem otprave u ropotarnicu istorije. Umesto da postupi tako, Tadić je vodio politiku beogradske čaršije, u stvari Koštuničinu (i Ćosićevu) politiku pod B. I tu su se zajebali u računu, a usput su zajebali i sve nas. Ovo što nikada ovako nije bilo može da bude samo ovako kako nikada nije bilo.
NE PROPUSTITE
