Budući da smo se u našoj jučerašnjoj kolumni bavili RTS-ovom kulturom neprikazivanja filmova, današnju subotu, dan za kulturu, posvetićemo proliferaciji (neki to zovu i inflacija) prezidencijalnih kandidatura.
Najpre sledi uvod. Politički sistem parlamentarne demokratije počiva na vazda krhkoj i nategnutoj ravnoteži desnih, centrističkih i levih stremljenja, koja se, artikulisana u strankama i uobličena odgovarajućim politikama, nadmeću za prevlast.
Kao što u onomađašnjoj kolumni apsolvirasmo, u političkoj borbi sve stranke - naročito one koje su na vlasti - daju sve od sebe da unište svoje konkurente i da ih, ako je moguće, izbace iz igre. Tako je to u demokratskom svetu.
U demokratskoj Srbiji od 2012. nije tako. U Srbiji antivučićevske stranke - ne zovem ih opozicione jer ne zaslužuju to ime - same sebe uništavaju i same sebe izbacuju iz igre. Bojkotuju, recimo, parlamentarne izbore, pa kukaju da je Skupština jednostranačka. I tako to i tome slično.
Naviknuti na leb, kavijar (i mindžu) bez motike - kojih su se vaktile domogle na lak način i preko tuđe grbače - glavne opozicione personae dramatis daju sve od sebe na terenu (čitaj: po beogradskim kafićima) da se na vlast i slast vrate na isti način, preko tuđe grbače, pomoću trikova, uz pomoć one neočekivane sile koja se pojavljuje niotkuda, i bla, bla, bla...
Lično ne bih imao ništa protiv - naprotiv - da pomenute personae ostanu u stanju doživotne razvlašćenosti, da posledica zaumnosti, indolencije i osionog diletantizma antivučićevskih strančica i čovečića nije opasna društvena neravnoteža, nagnutost državnog broda do ivice palube i rastuća imbecilnost svih zaraćenih (jebenih) stranaka.
Evo kako antivučićevski lobi rogova u vreći razmišlja: Ako nemamo politike (još manje stranke), imamo ljude „neokaljanog obraza“ koji će - opet pomoću trikova i neočekivane sile - pobediti Vučića na predsedničkim izborima. A šta posle? I šta će i koji će qwerz - čak i da neočekivana sila nekom od mnoštva prezidencijalnih kandidata pobedu ponudi na tacni - raditi pobednik „neokaljang obraza“ na jednom čisto protokolarnom položaju.
Sve kad bi neki od mnogih kandidata i pobedio, Vučić bi - kao što je Lutovac odšrafio firmu i odneo DS kući - svu vlast sa Andrićevog venca premestio na neki drugi venac, u obzir dolazi i Iriški, i eto nas opet na fabričkim podešavanjima.
Izgleda da antivučićevski lobi misli marksistički, tj. da očekuje da će kvantitet prerasti u kvalitet, a da će mnoštvo prezidencijalnih kandidata svakom ponaosob povećati šanse za pobedu. Mora da je tako mislio i Srđan Škoro, koji je gromoglasno - na televizoru N1, pa gde drugde - najavio prezidencijalnu kandidaturu. I to vrlo samouvereno. „Mislim da mogu da dobijem, da mogu tu trku da istrčim, to i neka istraživanja pokazuju“, rekao je Škoro, a na to su se grohotom nasmejali ne samo vrapci nego i mnoge opozicione personae dramatis. Moja se neznatnost, međutim, nije nasmejala. Ali vam neću reći zašto nije.
