Mene ne zabrinjava što Informer izlazi i što ima najveći tiraž i najveći politički uticaj. Zabrinjava me - tačnije, zabrinjavalo me je dok nisam digao ruke - to što u zemlji Srbiji u tiražu od 100.000 primeraka ne izlazi, nazovimo ga Kontrainformer, dakle profesionalni dnevni list koji se ne bi ibretio nad Informerom, nego negovao visoke standarde i koji ne bi bio oglasna tabla nijedne stranke.
Da li je takav list moguć? Decidirano njet. Ne zato što se u Srbiji ne bi moglo pronaći dovoljno dobrih, pa i odličnih novinara, saradnika i urednika, nego zato što Kontrainforemer ne bi mogao premašiti tiraž od pet-šest hiljada primeraka, pa bi se - po sili zakona tržišta - „ugasio“ posle samo nekoliko brojeva.
Nije da u Srbiji nije bilo takvih novina. Pomenuću Našu borbu i - do pre nekoliko godina - Danas. Kao čovek od mladosti navučen na novine, kud god išao po regionu kupovao sam tamošnje novine i poredio ih s Našom borbom i Danasom i ne bez ponosa dolazio do zaključka da - uz izuzetak zagrebačkog Jutarnjeg - nijedne ne mogu ni prismrdeti Našoj borbi i (ondašnjem) Danasu.
Kad bih pak putovao po inostranstvu, da bih prekratio čekićanje leta, na aerodromskim trafikama sam kupovao angloameričke dnevne listove, takođe ih poredio s Našom borbom i Danasom i dolazio do zaključka da bi im Naša borba i Danas - uz malo dorade dizajna - bili bar konkurentni.
Tiraži Naše borbe i Danasa oduvek su bili - Danas još izlazi - znatno niži nego tiraži nekih mojih romana, Ćosićeve da ne pominjem, a ni ti tiraži nisu astronomski. Još mi je davnih dana bilo sumnjivo otkuda to da u Srbiji ima više muškaraca i žena spremnih da izdvoje 8,9 ili 10 evra za roman nego muškaraca i žena koji vape za slobodom medija i koji se gnušaju tabloida, spremnih da izdvoje 30, 40, 50 centi za Našu borbu i Danas.
Isto važi i za nerežimske nedeljnike, Nin, Vreme i Nedeljnik, koji su u profesionalnom smislu odlični, ali imaju zanemarljive tiraže. Noćima i noćima sam pokušavao da nađem odgovor na pitanje od mnogo miliona sendviča: zašto Euromahala, Krugovi Dvojke, demokratska javnost i nezavisni intelektualci tako akribijski uočavaju brljotine, bljuvotine i proserotine tabloida, a propuštaju da primete - a tek propuštaju da kupe - novine i nedeljnike u kojima se piše profesionalno i slobodno i koji bi pisali još slobodnije i još profesionalnije ukoliko bi imali solidne tiraže.
Odgovori na pitanja od bezbroj sendviča bili su obespokojavajući, ali tipično srpski. Evo jednog. Kao što sponzori tabloida (svih boja) očekuju da se tokovi istorije i stvarnosti usklade sa njihovim planovima i željama, a da pritom dupetom ne mrdnu, tako se njihovi ljuti oponenti iz Euromahale, Krugova Dvojke itd. nadaju da će besomučna kritika, ibretenije i zgražavaje nad bljuvotinama dirigovanih tabloida i televizora pre ili kasnije rezultirati uzornim medijskim slobodama, a da oni pritom neće potrošiti ni dinar. Nemojmo se zaprepastiti: Informer je grupni portret srpskog društva, samo što neki tankoćutnici ne vole da se vide na slici.
NE PROPUSTITE
