Prošle nedelje se navršilo godinu dana od početka rata u Ukrajini, nesumnjivo najvažnijeg i najopasnijeg rata koji je svet video (i viđa i viđaće ga još do daljeg) od Drugog svetskog rata. Protekle godine, a autor ovog teksta bi bio sklon da predvidi, čitave ove, ali i sledeće godine i možda godine posle, u Ukrajini će se odlučivati o sudbini sveta kakav poznajemo i o tome kakva će biti konfiguracija međunarodnih odnosa u 21. veku. Jednostavno rečeno, u nekoliko godina rata u Ukrajini odlučuje se o nekoliko narednih decenija svetske politike, budući da je ovaj rat previše važan u geostrateškom, geopolitičkom i geoekonomskom smislu.
Stoga ne treba da nas čudi što nijedna strana ne odustaje od svojih maksimalističkih ciljeva, iako nije da se čitavo vreme ovog rata ne razmenjuju i nešto realističniji papiri o saniranju ovog konflikta, na ovaj ili onaj način, uz asistenciju ovog ili onog posrednika, a nekada i direktno između baza najjačih velesila koje su u njega direktno ili indirektno uključene. Otkada je sveta i veka se i ratovalo i pregovaralo, pa je tako i sada, pri čemu se može reći da se trenutno, nažalost, nisu stekli uslovi za bilo kakav mir u Ukrajini, pa čak ni za neki veći prekid vatre, a kamoli za razgraničenje po linijama fronta, kao što se to npr. desilo na kraju Korejskog rata sredinom 20. veka. Svaka strana misli da vreme radi za nju i rat u Ukrajini zapravo liči na dvojicu ljudi koji rone na dah, a da svaki misli da ima veća i jača pluća. Ključni faktor koji će opredeliti ishod ovog rata će biti izdržljivost i to ne samo u vojnotaktičkom, već i u (geo) ekonomskom smislu. Ovaj rat neće rešiti kreativne bitke poput npr. one kada je vispreni Bonaparta na Austerlicu prekinuo neprijateljske trupe, koje su ga zaobilazile s desnog boka, na dva dela, da bi ih odsekao i udavio svaki za sebe, jer prošla su ta vremena. Ovaj rat će rešiti tzv. strateška kondicija ili što bi se narodski reklo bazična izdržljivost, tj. bukvalno rečeno - ko ima više oružja na terenu i u magacinu, više raspoloživih trupa na terenu i u magacinu, otporniju ekonomiju ili makar nekog pouzdanog kreditora koji može pripomoći da ne presuši kasa za borbe. Ali da se ostavimo mi predviđanja, jer toliko smo toga do sada predvideli što se tiče Ukrajine da je možda pravo vreme da se zaćuti kako ne bismo nikoga „urekli“, ne što smo praznoverni, nego što valja sve ovo posmatrati i s neke ljudske, a ne samo s geostrateške pozicije. Ono što je zapravo najvažnije da kažemo povodom godišnjice rata u Ukrajini jeste da njegov početak predstavlja granicu između dve epohe, one stare, kakvu smo poznavali od Drugog svetskog rata naovamo, i nove, koja se bolno rađa, a za koju još nije potpuno jasno kako će izgledati (mada se iskusnom oku i to pomalo javlja). Dakle, živimo na granici epoha ili što bi se narodski reklo, u graničnim vremenima. Mi na Balkanu pored svega toga živimo i na geostrateškom raskršću, koje nije više toliko važno kao u doba svetskih ratova, ali nije ni bez značaja. Kada se sve to zbroji, jasno je da će ova i narednih nekoliko godina proizvesti više istorije nego što narodi i zemlje mogu da sažvaću, čak i oni „veliki“, a kamoli „mali“. Iako zapravo nema velikih i malih naroda, jer svi smo zajedno na ovoj planeti na ludom brodu koji luta morima istorije, koja su poslovično puna podvodnih hridi i ledenih santi.
NE PROPUSTITE
