Krajem Drugog svetskog rata svet je ušao u nuklearno doba, kada je prvi put i upotrebljeno nuklearno oružje i kada su velike sile krenule u trku za što više nuklearnih bojevih glava, za ne daj bože.
Grupa naučnika, od kojih su mnogi bili i uključeni u pravljenje nuklearnog oružja u okviru čuvenog projekta „Menhetn“, 1947. godine osmislila „časovnik sudnjeg dana“ na kojem su počeli da podešavaju vreme s obzirom na rizik od nuklearnog rata i prateće globalne apokalipse. Ponoć je na tom časovniku označavala nesuđeni čas apokalipse, a 1947. godine, kada je ovaj specifičan „časovnik“ počeo da „radi“, vreme je bilo podešeno na sedam minuta do ponoći, jer je procena naučnika koji su inicirali ovaj globalni strateški vetrokaz bila da je tada bio tačno toliki rizik od globalne nuklearne apokalipse. Dakle, nije bio mali, ali nije bio ni najveći, jer je svetu tada, te 1947, kada su „samo“ SAD do kraja razvile nuklearno oružje (kod drugih velikih sila je tada bilo u pripremi, te će ga SSSR razviti do kraja i izvršiti prvu nuklearnu probu „tek“ 1949. godine), bilo ostalo čitavih sedam minuta do eventualne nuklearne apokalipse.
Od tada pa do danas ta ista grupa naučnika, u međuvremenu podmlađena i proširena, okupljena oko Biltena nuklearnih naučnika, koji izdaje Univerzitet u Čikagu, podešava vreme na ovom časovniku sudnjeg dana, s obzirom na to koliko smo blizu ili daleko od nesuđene globalne apokalipse. Tako smo 1953, nakon Korejskog rata, koji je velike sile doveo do ivice da izvade nuklearne pištolje, bili na dve minute do „ponoći“. Potom smo 1972, kada su u svetskoj diplomatiji bili i možda najpametniji ljudi, od Kisindžera pa nadalje, koji su tada vrlo vešto „peglali“ krize, bili na „čitavih“ 14 minuta do „ponoći“. Kada su 1984. Ajron mejden snimili svoju čuvenu pesmu posvećenu ovome - „Two minutes to midnight“ - bili smo ponovo na dve-tri minute do „ponoći“, da bismo, npr. 1991, nakon kraja Hladnog rata bili ponovo na čitavih 17 minuta do „ponoći“, jer se činilo da je svet ušao u liberalnu idilu kraja istorije. To je bio momenat najvećih (ispostaviće se, veoma naivnih) nada kada je vreme na časovniku sudnjeg dana bilo najdalje od „ponoći“, a od tada počinje ponovno žurenje nuklearnih kazaljki, jer je svet očigledno propustio šansu (ako je uopšte nekad i zaista ozbiljno postojala), da se mane potezanja pištolja nuklearnim bojevim glavama.
Od tada časovnik samo žuri, tako da smo 2007. godine, sa svetskom finansijskom krizom, iz koje su se izrodili mnogi oružani sukobi današnjice, ušli bukvalno u pet do 12 na ovom časovniku apokalipse. Od tada imali smo koji minut gore, koji minut dole, ali sve veoma blizu „ponoći“, da bi početkom ove godine časovnik bio pomeren na 90 sekundi do „ponoći“, zbog rata u Ukrajini i njegovih mogućih globalnih strateških posledica.
Nikada, ali baš nikada, od kada je nekolicina neobičnih svetskih umova, među kojima je u početku bio i Albert Ajnštajn, „navila“ ovaj časovnik, nismo bili ovoliko blizu „ponoći“. Na minut i po. Na 90 sekundi. Nikada. Ni pre 40 godina kada su Mejdeni pevali o tadašnjih dve minute do „ponoći“. Ni ranije, ni kasnije. Do danas.
Danas se vreme na „časovniku sudnjeg dana“ ne meri minutama, već sekundama.
