Laza Lazarević je mnogo poznatiji po istoimenoj klinici za psihijatrijske bolesti - u XIX veku poznatoj kao „luda kuća“, a u XX i XXI kao „ludara“ - nego po pripovetkama kojima je utro put modernoj srpskoj prozi. Nije to, međutim, bez neke. Laza Lazarević je po profesiji bio i lekar. I u toj profesiji je bio briljantan.
Toliko na tu temu. Prekjuče primih telefonski poziv od N. N. zaposlenice klinike „Laza Lazarević“ - čije su ime i prezime poznati redakciji, ali ih ne navodim da dama ne bi postala poznata organima gonjenja - koja me ljubazno zamoli da napišem neku reč o štrajku osoblja i zahtevima za smenu samovoljne v. d. direktorke - ime i prezime poznati Vladi Srbije, ali se Vlada pravi luda - o čijim se parakliničkim poslovima i danima možete detaljno obavestiti u medijima, meni ne dozvoljava karakterologija.
„Znate li vi, gospođo“, rekao sam dami koja me je pozvala, „da sam ja nadaleko čuveni džaba moler i da je indeks uticaja mojih pisanija na pravce razvoja političkog sistema burazerskog pluralizma manji od nule i iznosi minus 25.“
„Znam“, odgovorila je dama, „ali ipak vi nešto napišite.“ Budući da sam džaba okrečio milione i milione kvadratnih metara, pomislih, zašto ne bih okrečio i aferu štrajk u „Lazi Lazareviću“. Rečeno, učinjeno. Odadoh se istraživačkom novinarstvu i ubrzo iz intervjua u Danasu saznadoh da je direktorka štrajk zaposlenih okvalifikovala kao „destabilizaciju klinike ‘Laza Lazarević’“, da nije „aktivista nijedne političke partije“, da je njen „poziv pre svega poziv lekara koji je usmeren na dobrobit pacijenata“, ali da „kao patriota i intelektualac svakako ima svoje političko opredeljenje.“
Doznadoh još nešto. Naime, da je zdravstvena ministarka, moja zemljakinja, dr prof. Danica Grujičić - koja mi se ljuto zamerila predlogom zakona o apsolutnoj zabrani pušenja - a koja je, po prirodi struke i posla, dobro upućena u meritum spora, Vladi predložila smenu inkriminisane direktorke.
Direktorka je, međutim, izjavila da nju može smeniti samo Vlada, a ne resorna ministarka, da će „ona da zavrće uši njima, a ne oni njoj“, što me je navelo na pomisao da direktorka možda doista nije članica nijedne partije - mada čisto sumnjam - al’ da joj njena „politička uverenja“ osiguravaju (nadajmo se privremenu) nesmenjivost.
To bi otprilike bilo sve. Nije mi bilo druge nego da se obratim mojoj obaveštajnoj zajednici i insajderima koji mi za honorar od tri sendviča dostavljaju poverljive informacije od javnog značaja, koje i vrapci znaju. Sledstveno se skupa s vrapcima obavestih da postupak smene impresionističke direktorke - u svojstvu kolektivnog člana vanstranačke direktorke, opstruira koalicioni SPS.
Čijem ću predsedniku u sutrašnjem broju posvetiti još jednu kolumnu, nevezanu za aferu „Laza“. A do sutra poslušajte besplatan savet: Ako nameravate da poludite, sačekajte rasplet afere ili poludite u režimu kućnog lečenja.
NE PROPUSTITE
