Patrijarh je u svojoj Uskršnjoj poslanici time što je najvećeg neprijatelja braka i porodice video u tome da se za žene koriste imenice koje su u ženskom rodu normalizovao, relativizovao, pa čak i podržao stravično nasilje nad ženama, kom svakom dana u našem društvu svedočimo. Svako nasilje potiče iz jezika, a on je toga i više nego svestan, baš kao što je, bez sumnje, svestan i šta ove njegove reči znače.
Prosto je neverovatno da u zemlji u kojoj je za prva 64 dana ove godine ubijeno devet žena, u zemlji u kojoj svake dve nedelje jednu ženu ubije član najbliže porodice, u kojoj smo imali stravične slučajeve ubistava žena i dece u centrima za socijalni rad, u kojoj samohrane majke žive na ivici egzistencije, u kojoj poslodavci žene i dalje pitaju da li i kada planiraju trudnoću, u kojoj nema mesta u vrtićima i u kojoj žene masovno dobijaju otkaze čim se vrate sa porodiljskog odsustva patrijarh baš upotrebu imenica u ženskom rodu prepozna kao najvećeg neprijatelja braka i porodice.
To govori o licemerju i mizoginiji, koji su toliko duboko ukorenjeni u sve pore našeg društva. Istovremeno, ko zna koji put razobličuje i u pravom svetlu prikazuje ovog crkvenog velikodostojnika koji je u momentu izbora predstavljen i od mnogih, čak i građanskih, krugova doživljen kao moderna i umerena opcija koja, zaboga, sluša Azru i donosi novitete.
Kritika ovakvog patrijarhovog stava je zaista vrlo malo. U Srbiji je klerikalizacija društva dostigla vrhunac u poslednjih deset godina. Crkva uređuje, piše i prepravlja udžbenike, popovi ulaze u škole, policiju, vojsku, sve državne ustanove, državne poslove, zakone, sve sfere javnog života. Malo je onih koji se usuđuju tome da se suprotstave, da se jasno i nedvosmisleno založe za sekularnu državu, da nazovu stvari pravim imenom i izbore se za građansko društvo.
Taj nedostatak beskompromisne borbe za principe, za vrednosti, za suštinu oko koje ne sme biti ni kalkulisanja ni koketiranja sa populizmom, demagogijom i jurnjave za jeftinim političkim poenima, upravo i jeste razlog zbog kog smo ovde gde smo. Nedostaje nam hrabrosti da stvari nazovemo pravim imenom, da hrabro stanemo iza onoga za šta se vredi boriti, a to nas kao društvo uništava. Ipak, mnogi su izabrali da ćute. Neki ćute jer se slažu, neki ćute da ne bi isprovocirali nekoga i izgubili glasove, koje i ovako i onako nikada ne bi ni dobili, neki ćute jer „nije pametno zamerati se crkvi“. Iz kojeg god razloga se pojedinci opredelili za ćutanje, na to nemamo prava.
Ne zbog toga što se strasno zalažemo za rodno osetljiv jezik, što, uzgred budi rečeno, jeste tema koju bismo svi morali da podržimo, nego zbog toga što patrijarhove reči nisu istinite. Nisu istinite i usmerene su protiv žena, ma koliko se mnogi pravili da nije tako. Zato, hajde da se suprotstavimo. Hajde da se ne plašimo da kažemo istinu, bez obzira na to što to nije pametno, bez obzira na to što ćemo se na taj način zameriti. Zamerićemo se, može biti, ali imamo baš dobar razlog za to.
NE PROPUSTITE
