Lepo je rekao Srđa Popović: „Srbija nije u sukobu sa svetom, nego sa samom sobom.“ Budući da joj je nezgodno da to sebi prizna, Srbija stvar predstavlja tako kao da je u neprestanom sukobu sa svetom, kolektivnim zapadom, a naročito s komšilukom.
Srbija je, fakat, dobijala neke ratove, ali ih nije, kako je trabunjao Ćosić, gubila u miru, nego ih je gubila zato što nije u stanju da živi u miru sa samom sobom niti da se uzdigne iznad sopstvenih gubitničkih naracija, konfabulacija i halucinacija, koje su s vremenom očvrsle u neprobojni zid „kolektivnog mišljenja „ (pogledajte na Vikipediji šta to znači).
Pogledajte trenutnu srpsku histeričnu političku scenu i videli ste sve srpske histerične političke scene, od nastanka pa do, pretpostavljam, kraja sveta. Laganja, mašćenja, koškanja, prepičkavanja, podmetanja - začinjena povremenim ubistvima kraljeva, premijera, mogućih predsedničkih kandidata (Stambolić) i političkih protivnika (legion im je ime) - iz godine 2023. gotovo da se ne razlikuju od onih iz 1923. ili 1903, samo se menjaju imena persona dramatis.
Pomenuti Srđa Popović je smatrao - a ja sam saglasan s njim - da „glavni problem Srbije nije bio Milošević, nego srpsko društvo, biračko telo. Ono je to koje je izabralo Miloševića, uzdiglo Koštunicu, i to je ono isto biračko telo koje je i na ovim poslednjim izborima glasalo za jedan strašan program, ali, na sreću, to nije isti program koji oni koji su sada na vlasti sprovode“.
Kao što Srbija „spolja - svoje sukobe sa samom sobom predstavlja kao sukobe s komšilukom i svetom, tako „iznutra“ krivicu za sveopštu razvaljenost društva, institucija i anomiju pripisuje srpski tirjanima, koji, fakat, vode kolo i ubiraju profit, ali koji tu privilegiju često plaćaju glavom.
Ja u Famoznom često plajpičim Koštunicu i Tadića i optužujem ih da su zajebali stvar i vratili Srbiju na fabrička podešavanja, ali u toj stvari delimično grešim dušu. Deo odgovornosti, istina, pada i na njih, ali pazite sad: niti bi Koštunica mogao da uradi ono što je uradio da nije imao podršku 96% srpskog društva.
Nije tih 96% - Đinđić je imao samo 4% podrške - bilo protiv Đinđića i Evrope; bili su protiv perspektive da se Srbija uredi na radu, redu i vladavini prava i na ukidanju političkog sistema burazerskog pluralizma.
Tandem Tadić-Koštunica je mislio da se srpska fabrička podešavanja mogu sprovoditi na slavsko-građanski način, da je moguće spojiti tribalizam i demokratiju, ali su se zajebali u računu, iako nisu - kako sam doskora mislio - zajebali i nas ostale, jer smo plebiscitarno zaslužili sve što nas je snašlo.
Pomenuti tandem je možda „zvučao“ bolje i građanskije nego Visoko Mesto, ali je u mnogim stvarima radio gore - da pomenemo samo paljevine džamija i Beograda - a da zbog toga niko nije usprotestovao, a malo ko je uopšte podigla glas.
Da zaključim. Ovo što nikad ovako nije bilo je naš domet. Nije da nećemo bolje, naprosto ne možemo. Nemamo visinu.
NE PROPUSTITE
