Prvi put posle mnogo godina na dan petog oktobra Famozno nije bilo posvećeno smatranjima o Petom oktobru i koristima i štetama za srpsku istoriju i život koje su usledile u godinama koje su potom usledile.
Razlog je banalan: na dan četvrtog oktobra - u koji pišem kolumnu za peti oktobar - potpuno sam smetnuo sa uma da će sutra biti peti oktobar. Nisam bio jedini. Ovogodišnji peti oktobar je protekao u popriličnom mukajetu.
Jedan stari cinik - ime i prezime poznati redakciji - Peti oktobar u šali-komici zove drugosrbijanski Vidovdan, što nije bez neke, jer tog dana drugosrbijanci (ma ko oni bili) nariču što se nije dogodio šesti oktobar, baš kao što prvosrbijanci i patriotske snage leleču nad izgubljenim Kosovskim bojem kad je srpsko propanulo carstvo.
Sada, sa istorijske distance - ako takvo nešto postoji u Srbiji - može se reći da nije nikakav problem što se nije dogodio šesti oktobar, nego što se dogodio šesti maj 2003. Za one sa kratkim pamćenjem (među njima i mene) šestog maja 2003. godine je ukinuto vanredno stanje koje je zapretilo da se pretvori u nedogođeni šesti oktobar.
Kako je zapelo? Gde je zapelo? Eh, gde... Kad je istraga stigla pred Koštuničina vrata i kad je zapretila opasnost da se rasplete vrzino kolo decenijskih muljavina i nepočinstava, Koštunici i njegovim političkim pozadincima u pomoć pritiče - ko... Rusija, Iran, Severna Koreja - jok, nego glavom i bradom „kolektivni Zapad“. Dobro ste čuli? Kolektivni Zapad, po kome politički pozadinci i patriotske snage neoudustajno oseravaju, a kome bi suštinski trebalo da pale sveće za zdravlje i dug život.
Možda se pitate zašto je kolektivni Zapad pomogao političkim pozadincima i patriotskim snagama. Glupo pitanje. Zato što nije nameravao da živi u Srbiji. Obaveštajne službe kolektivnog Zapada su procenile da bi apšenje Koštunice izazvalo žestoko turbulencije, zapadne vlade nisu htele da se bakću sa još jednim pičvajzom na Balkanu, pa su vladu Zorana Živkovića stavile pred svršen čin.
Istine radi, treba reći i da je i velikom delu petooktobarskih snaga bio pun qwrz vanrednog stanja, previše je tu bilo reda i mira, zakonitosti, a verovatno su i njihovi poslovi trpeli zbog toga.
Svaka čast obaveštajnim službama kolektivnog Zapada, ali smatram da sada, post festum, procenu da će apšenje Koštunice izazvati nemire mogu smotati u rolnu i nabiti u dupe. Ništa se ne bi dogodilo. Đole Vukadinović, Antonić i Marinko M. Vučinić bi usprotestovali u NSPM-u. I to bi bilo to.
Iako ćete u javnosti čuti da sam prodana zapadna duša, zapadni špijun, itd, ja sam u suštini zapadoskeptik. Smatram da Srbija u stanju večite razvaljenosti ne odgovara samo Rusiji, nego i kolektivnom Zapadu, doduše, poglavito iz ekonomskih razloga. Jer pazite, ako bi Srbija stala na noge, onda zbogom, jeftina radna snago, zbogom, tržište za zapadni bofl, zbogom, Beograde, grade s najlepšim devojkama, najboljom hranom i najjeftinijim provodom.
Svejedno. I dalje ne krivim kolektivni Zapad. On je gledao svoja posla i svoje interese. Njegovo je bilo da vrši pritisak da se vanredno stanje ukine, a ondašnja vlada je mogla reći NJET.
