Subotu, dan za kulturu, posvetićemo memorijalnoj nekulturi i (retkom) izuzetku od pravila da se otačastvo „odužuje“ svojim velikanima tako što dopušta nadobudnim amaterima (ili neuspešnim profesionalcima) da ih unakaze.
Kao što vam je (možda) poznato, moja neznatnost je straćila terabajte i terabajte na pisanija o rugobi spomenika koji su od devedesetih naovamo - nakon što su porušeni nešto socrealistički, ali uglavnom pristojni, spomenici iz SFRJotovog vakta - počeli da niču ko pečurke posle kiše.
Zlatno doba vizuelnog terorizma započela je Koštuničina Leni Rifenštal, samouka, preambiciozna umetnica - ne mogu trenutno da joj se setim imena - autorica povelikog broja trodimenzionalnih karikatura u bronzi, od kojih je (po zlu) najčuvenija skulptura Nikole Tesle na istoimenom aerodromu koji je nazvan Nikola Tesla da ne bi bio nazvan Zoran Đinđić.
Ne kažem da je promašaj nazvati aerodrom po Nikoli Tesli - daleko od toga, to je pogodak - ali smeo bih se zakleti da je Tesli pripala čast da aerodrom ponese njegovo ime samo zato da ne bi poneo ime Zorana Đinđića. Što je krunski dokaz moje teze da složna cincarsko-kalburska braća naprave nešto dobro samo u krajnjoj iznudici, tj. da bi zabašurili neko zlo. Donekle ih i razumem. Nije prijatno poletati u beli svet u šopinge i na pregovore o „očuvanju našeg Kosova“ sa mesta zločina, kužite, stari moji.
Posejala je Rifenštalovićka još bronzanih karikatura po Srbiji, ali je njeno remek-nedelo, Teslu koji liči na Robokapa, uveliko nadmašio izvođač radova na spomeniku patrijarhu Pavlu ispred Crkve Sv. Marka, koji liči na kanalizacionu cev izbačenu na površinu razornim zemljotresom.
Ta memorijalna kataklizma bi se donekle mogla i razumeti da u Srbiji nema dosta odličnih vajara (svih uzrasta). Ali izgleda da je večni usud Srbije da ne karaju najlepši, nego najuporniji, a pogotovo najspretniji u umetnosti uvlačenja u visoka dupeta.
Ali šta da se radi, što reko Černiševski. Već sam se pomirio s tim da će spomenik sledećem srbskom velikanu - koji dođe na red da mu se otačastvo „oduži“ - biti u formi bronzanog čiča-Gliše, a da će nakaza biti teoretski protumačena kao „svedenost forme“.
Pre neki dan se obavestih na internetu da je u Valjevu „otkriven“ spomenik Ljubi Popoviću i pretrnuh od straha. Robokap je već iskorišćen, na koga li će Ljuba ličiti, na Artu Ditua, na Hulka, zapitah se. Ali se - čim videh sliku spomenika - moj strah pretvori u jedno veoma prijatno iznenađenje.
Skulptura Ljube Popovića - rad vajarke Sare Nikolić - izuzetno je vajarsko delo, otići ću tako daleko i ustvrditi da je u izvesnom smislu i trodimenzionalni izraz Ljubine likovne poetike. Jeste to portretna skulptura, ali nije to realističko (grobljansko) podobije Ljube Popovića - Ljuba bi se okrenuo u grobu da je tako - nego forma koja se poklapa s Ljubom kakav je u stvarnosti bio.
Takođe se obavestih da će Ljubin spomenik biti postavljen u enterijeru Moderne galerije, što je bingo, jer će tako, za razliku od Ljubinog groba u Brđanima, biti na sigurnom.
NE PROPUSTITE
