Posle nedavnog susreta našeg predsednika Vučića s francuskim predsednikom Makronom opet su oživele priče o prijateljstvima i interesima u međunarodnoj politici. Svima je poznata fraza „nema večnih saveznika ni večnih neprijatelja, večni su samo interesi“. Kao i većina popularnih fraza, ona zapravo nije tačna.
Ideja o tome da samo interesi vode međunarodnu politiku zasniva se na jednoj drugoj zamisli, koja se zove teorija racionalnog izbora. Po toj teoriji, ljudi se, a pogotovo donosioci važnih odluka, opredeljuju za jedno ili drugo rešenje nakon što su racionalno promislili o dobitima i štetama nekog rešenja. Znači, na izborima bi trebalo da prvo razmisle šta im donosi ili oduzima glasanje za nekog kandidata, pa onda da glasaju. Već znamo da se u skoro svim zemljama glasači često ponašaju krajnje neracionalno. Najčešće nisu u stanju da do kraja shvate posledice svojih političkih odluka.
Pa dobro, reći ćete, to su obični ljudi. Državnici verovatno više razmišljaju i donose racionalne odluke u skladu sa interesima svojih zemalja. To je uglavnom netačno. Svi evropski državnici su uveli svoje zemlje u Prvi svetski rat bez ozbiljnog razmišljanja, bez ikakve svesti da započinju najkrvaviji rat u dotadašnoj istoriji. Jedan istoričar ih je nazvao „mesečarima“. U taj istorijski ponor su ih gurnule nerealne ambicije, strahovi i predrasude, a ne ozbiljno promišljeni interesi. Elita Austrougarske nije bila svesna da ne može da vodi ozbiljan rat. Vrh Nemačke nerealno veruje da može da vodi rat na dva fronta. Sve zaraćene države su tog leta pre 90 godina verovale da će se rat završiti do Božića.
Nacisti, kao najsumanutija politička snaga u istoriji, većinu odluka su donosili iz fanatizma, a ne iz interesa. Privredno i vojno, Nemačkoj je više odgovarala mirna Jugoslavija. Martovski puč je razbesneo Hitlera. Okupacija i komadanje Jugoslavije postali su velika glavobolja za Rajh. Zatim su počeli da iz rasističkih razloga istrebljuju i tlače Ukrajince i druge neruske narode Sovjetskog Saveza, umesto da od njih naprave saveznike.
U novijoj istoriji, nijedan jugoslovenski narod, sem možda Slovenaca, nije imao interes da izađe iz Jugoslavije. Najveći neprijatelji te države, kosovski Albanci, nikada neće živeti u boljoj državi, koja će više ulagati u njihovu privredu, kulturu, obrazovanje... Njih nije vodio interes, već fanatična želja za državnošću, pa neka košta šta košta.
Kod nas se decenijama govori o interesu Nemačke da se razbije Jugoslavija. Sada kada su otvoreni nemački diplomatski arhivi, vidi se da su vodeći Nemci nerado podržali rasturanje te države. Kao i 1941. godine, bogata i stabilna Jugoslavija bi Nemačkoj donosila više koristi od ojađenih državica-naslednica. Antijugoslovensko huškanje je zavladalo u delu javnog mnjenja, posebno u Austriji, ali je reč više o nekim emocionalnim činiocima nego o racionalnim interesima. U slučaju Austrije, čini se da znamo i zašto su prevladala antisrpska i antijugoslovenska osećanja.
Sve u svemu, interesi samo ponekad vode međunarodnu politiku. Inače često njih nadvladaju neracionalne mržnje i zablude.
