Malo je mudrijaša koji mogu nešto suvislo razabrati u opozicionoj konfuziji, njenim izbornim hoće piški - neće piški dilemama i uzajamnim pasivno-agresivnim prepičkavanjima. Opšti je, međutim, zaključak (vađevina) da je Vučić još jednom „podelio opoziciju“. Za razumevanje naše današnje kolumne, bitno je naglasiti da je taj zaključak (vađevina) rođeni brat vađevine - „bombarduju nas zato što se krstimo sa tri prsta“ - kojoj vlasti (svih boja) pribegavaju kad prekardaše sa sranjima i kad svi dobijemo po pičci.
Ostavimo mi po strani Geteovu bednu istinu, činjenicu da nema vlasti na ovom svetu koja bi radila na ujedinjavanju opozicije i koja - ako joj opozicija pruži priliku - ne bi iskoristila priliku da umanji opozicioni uticaj. Bolje mi obratimo pažnju na sistemsku grešku - bag upisan u softver - koja srbsku opoziciju vodi iz poraza u poraz, a istovremeno joj ambicije podiže u nebeske visine.
Opet sledi napomena: I srpske vlasti (svih vremena i boja) takođe imaju bag u softveru. I one bez izuzetka srljaju iz poraza u poraz, i njima, kao i opoziciji, porazi samo povećavaju ambicije, ali vlasti softverske manjkavosti nadoknađuju hardverskim prednostima - prijemčivošću njene klijentele za disciplinu, lojalnost (bar dok se drugačije ne naredi) i subordinaciju, stvarima mrskim opozicionim srcima.
Šta je, dakle, sistemska greška opozicije? U Srbiji se uobičajilo uzimati zdravo za gotovo da je cilj opozicionih politika osvajanje vlasti. Problem je u tome što uspentravanje na vlast nije cilj, nego sredstvo, da ne kažem baš alatka. Stvarni cilj politike je da osvojenu vlast i njene poluge iskoristi da svoje političke ideje sprovede u delo. Naravno, u skladu s mogućnostima.
U ovakvoj postavci stvari sasvim je razumljiv opozicioni cilj da Vučića strmopizidi s vlasti - u toj stvari je, da kažemo, opozicija sistemski u pravu - ali tu se odmah ubacuje sistemska greška - u stvari više njih - jer na Vučićevo mesto pretenduju svi - i slovima svi - opozicioni lideri. To se u kompjuterskoj terminologiji zove data overflow, posle čega sledi (srećom figurativno) tzv. blue screen of death.
Za razliku od današnjeg opozicionog mačjeg jebališta, opozicija iz devedesetih je osvajanje vlasti - koju je na kraju i osvojila - ispravno shvatala kao sredstvo kojim će ostvariti svoje političke ideje. Bile su tu u stvari dve ideje - jedna Đinđićeva, jedna Koštuničina - ali koliko god veliki bio moj animozitet prema Koštunici, nikad nisam tvrdio da se na vlast uspentravao samo da bi strmopizdio Miloševića i osvojio vlast, nego da bi preudesio Srbiju u skladu sa svojim političkim shvatanjima.
Da ne bude zabune: Koštuničina shvatanja i preudešavanja su bila goli qwrz od ovce, naročito ona o „očuvanju kontinuiteta“ s razbojničkim režimom, ali nikad nisam sporio - niti mi pada na pamet da sporim - da su preudešavanja izvršena na (manje-više) demokratski način, uz sasluživanje građanske javnosti (koja takođe ima neki bag). I tako... Šta tako. I tako dalje. Šta drugo.
NE PROPUSTITE
