Drvar, 25. maja 1944. godine, osvanuo je vedar dan, odjednom niotkuda na grad su se sručili padobranci i počela je bitka za Drvar. U samom gradu bio je smešten CK SKOJ. Pored njih, u ovom gradiću bili su i polaznici škole za šifrante, radiotelegrafiste i oficire budućeg komunističkog režima u Jugoslaviji, kao i cela propagandna mašinerija komunističkog pokreta. Šifrantsku školu su osnovali vojni savetnici iz Moskve, koji su stigli u Drvar s posebnim zadatkom, da formiraju mrežu doušnika, saradnika i operativaca, onoga što ćemo svi zvati, kratkim imenom, Služba. Upravo iz tog razloga se obeležavao 13. maj, Dan bezbednosti, na uspomenu formiranja organizacije, koju su formirali upravo vojni savetnici SSSR u Drvaru s ciljem formiranja sistema represije. Sistema kopiranog od NKVD, kasnije KGB, koji je zaveo teror u Srbiji, odmah počevši sa streljanjima po zauzimanju Beograda u oktobru 1944. godine.
Nakon desanta na Drvar Tito je praktično napustio teritoriju Jugoslavije i vratio se tek nakon što su Sovjeti zauzeli Beograd, 20. oktobra 1944. Retko ko govori o činjenici da je Tito sa sinom Vinstona Čerčila evakuisan avionom za Italiju, nakon čega je bio smešten, pod jakom za štitom britanskih komandosa, na tada italijanskom ostrvu Vis, koje će tek nakon 1945. postati deo Jugoslavije. Upravo na Visu, pod budnim okom i vojnom zaštitom Britanaca, došlo je do čuvenog dogovora Tito - Šubašić i stvorena je osnova za treću, hrvatsku Jugoslaviju.
Nekoliko decenija kasnije ja ću sresti jednog od svedoka Desanta na Drvar, u dalekoj Australiji, čoveka koji je kao pripadnik Ljotićevih formacija učestvovao u desantu s Nemcima i od njega čuti neku drugu istoriju od one koja se ovde decenijama gajila. Istoriju o nekoj herojskoj borbi mladih skojevaca. Desant na Drvar je bio klanica mladih ljudi, članova SKOJ i pokriće za izvlačenje, u magli rata, onih koji su bili bitniji, a to su sovjetski vojni savetnici i njihovi polaznici škole za šifrante, koji su se svi neogrebani izvukli. Jezgro službe je bilo važnije od temelja nove socijalističke Jugoslavije, čija je vojska bila zasnovana na SKOJ. Mladi skojevci su žrtvovani u Drvaru na isti način, kao što je nekoliko meseci pre toga, pod nerazjašnjenim okolnostima, poginuo i sam vođa SKOJ Ivo Lola Ribar.
Kasnije šta je bilo, svi znamo. Služba je napravila novu socijalističku Jugoslaviju. Tito je marifetlucima legalizovao svoj rušilački pohod na državotvornu kuću koju su Srbi stvarali više od 100 godina. Na kraju se i sama državotvorna kuća Srba urušila pred našim očima, dok smo bespomoćni i besni gledali kako se sve raspada oko nas. Danas slušamo kako neki ljudi i dalje žele da Srbi drže, plaćaju i održavaju mauzolej čoveku koji se borio protiv njih oružano u jednom ratu i potom uradio sve da im poruši nacionalni i društveni poredak u drugom ratu. Čoveku koji nije ni Srbin i kome je Srbija bila samo ratni plen.
Naša generacija, rođena u zoru raspada države u kojoj smo rođeni, generacija koja je oterana u ratove za nešto što je unapred osuđeno na propast, ima i obavezu i puno pravo da traži da se konačno prekine sa ostacima titoizma. Ima i puno pravo da traži da se konačno zatvori mauzolej namenjen jednom čoveku koji je najmanje mario za Srbe i Srbiju. Mi imamo puno pravo da to tražimo, u ime svoje dece koja nemaju zbog čega da nose lance jednog mrtvog sistema i da budu vezana za mrtvaca.
Kako bismo Srbiju stavili na put moralnog i ekonomskog preporoda, moramo je odvezati od grobnog mesta Josipa Broza Tita
Kažu da je u tursko vreme najveća kazna koja se mogla dati nekome bila vezivanje živog čoveka za mrtvaca. Srbiju pokušavaju da decenijama drže vezanu za mrtav sistem jedne mrtve države, jednog mrtvog čoveka. Upravo iz tog razloga, kako bismo Srbiju stavili na put moralnog i ekonomskog preporoda, moramo je odvezati od grobnog mesta Josipa Broza Tita i promeniti namenu objekta u kojem se nalazi njegov mauzolej. Ono o čemu ne treba da debatujemo je da li to treba ili ne treba da se uradi, već na koji način to treba da se uradi najbrže i najbolje za Srbe i Srbiju. Na isti način kao što su to uradili i ostali evropski narodi: Mađari sa Imre Nađom 1989, Bugari s mauzolejom Georgija Dimitrova 1999, Španci s grobom Fransiska Franka 2019. Dobar povod je sledeća godina, kada se navršava 45 godina od smrti Josipa Broza Tita i kada bi Srbi i Hrvati mogli, na jedan dostojanstven način, da zatvore ovo poglavlje južnoslovenskih naroda.
