Nakon dugih osam godina kineski predsednik Si Đinping ponovo je posetio Srbiju, kineskog „čeličnog prijatelja“ u Evropi, kako se to često kaže u obe zemlje, i iza sebe ostavio nemali broj oduševljenih građana naše države koji su ga sa ushićenjem dočekali i 28 potpisanih sporazuma u brojnim oblastima - od ekonomije do nauke. Nakon što smo pre osam godina postali prvi sveobuhvatni strateški partner Kine u centralnoj i istočnoj Evropi, ovoga puta smo počašćeni time da postanemo prva evropska zemlja s kojom će Kina, kako je rekao Si Đinping, izgraditi zajednicu sa zajedničkom budućnošću. Dobili smo i neformalno obećanje kineskog predsednika da će Kina podržavati našu zemlju u Ujedinjenim nacijama i međunarodnim organizacijama o svim bitnim pitanjima. U praksi bi to trebalo da znači da će se kineska uzdržanost pretvoriti u kineski glas za srpsku stvar, odnosno glas protiv antisrpske stvari. Očekuju se i velike kineske investicije, koje bi trebalo da znatno poboljšaju „krvnu sliku“ naše privrede, ali o njihovim pojedinostima zasad nemamo podatke. Posebno važnim se čini činjenica da je jedan od nesumnjivo najmoćnijih ljudi sveta u ovom trenutku na svojoj evropskoj turneji odabrao samo tri zemlje, Francusku i Mađarsku pored naše, te na taj način potvrdio tezu da je Srbija jedna od geopolitički i geoekonomski najznačajnijih zemalja Starog kontinenta.
Nakon euforije koja je po prirodi stvari nastupila u danima kada je Si Đinping boravio u našoj zemlji, trezveno i hladne glave moramo sebi postaviti pitanje - može li Kina pomoći Srbiji u prevazilaženju njenih izazova i rešavanju njenih problema. Bivši američki predsednik Džordž Buš Mlađi jednom prilikom je rekao čuvenu frazu da ako nisi deo rešenja, onda si deo problema. Sem ekonomske saradnje, gde privredni život u dva srpska grada Smederevu i Boru neosporno opstaje zahvaljujući kineskim investicijama, ali i u okviru koje Kina i te kako ima svoju korist eksploatisanjem i uvozom srpskih ruda (a gde će se tek okoristiti aktiviranjem sporazuma o slobodnoj trgovini sredinom ove godine), Kina teško da može biti deo rešenja. Sama po sebi Kina nije problem za nas, naprotiv, ona podržava naš teritorijalni integritet, takođe podržava dejtonski model Bosne i Hercegovine, ne spada u nacije koje srpskom narodu žele da nametnu žig genocidnog naroda, ali je njeno širenje na evropsko tlo problem onome od koga će prevashodno zavisiti sudbina ovih prostora, uključujući i Srbiju, a to su SAD. Pored trgovinskog rata, koji Peking i Vašington uveliko vode, nedavno su Si Đinping i Vladimir Putin napravili dogovor po kom žele da sarađuju u pravcu izgradnje multipolarnog sveta i suzbijanja američkog i NATO hegemonizma. To je, bez ikakve sumnje, bila objava geopolitičkog rata i Srbija mora da razmišlja o poziciji koju će u okviru istog pre ili kasnije morati da zauzme.
Mi smo zemlja od koje je i Rusija, a kamoli Kina, suviše geografski daleko da bismo mogli očekivati konkretnu, pre svega ekonomsku i vojnu pomoć
Ovde dolazimo do srži geopolitičkog problema u kome se Srbija nalazi. Mi smo zemlja od koje je i Rusija, a kamoli Kina, suviše geografski daleko da bismo mogli očekivati konkretnu, pre svega ekonomsku i vojnu pomoć. Mi smo zemlja čija je spoljnopolitička osnova dobijanje statusa punopravnog člana u Evropskoj uniji, zemlja koja je okružena NATO članicama, zemlja čiji je najznačajniji trgovinski partner Evropska unija, zemlja čiji su SAD najznačajniji partner u razmeni usluga u IT sektoru. Kada govorimo o Evropskoj uniji pojedinačno kao delu kolektivnog Zapada, tu svakako treba uvek naglasiti da je reč o skupu zemalja koje na svaki mogući način, od vojnog i bezbednosnog preko ekonomskog do energetskog, zavise od SAD, te moraju da prilagođavaju svoju politiku u gotovo svim oblastima s politikom Stejt departmenta, uključujući i svoj odnos prema Srbiji. Kina i Rusija već sada teško da mogu da istisnu SAD iz indopacifičkog prostora, a kamoli iz Evrope, u kojoj one suvereno geopolitički, geoekonomski i geostrateški vladaju od završetka Drugog svetskog rata
