Ne znam da li sam već pisao o starom srpskom zanatu ugrađivanja. Ako nisam, vreme je da nešto napišem, ako jesam, neće biti zgoreg da obnovite gradivo. Ugraditi se - to u najširem smislu znači ne mrdnuti dupetom, a ovajditi se od nečijeg truda i profita. Magična reč ugrađivačkih zanatlija je ono već poslovično - „đe sam ja tune“. Ugrađivanje se uglavnom radi u poslovnom svetu, ali ima ga i u politici. Još kako.
Posle izvanrednog rezultata doktora Milića & Co na niškim izborima, isto to „đe sam ja tune - mada ne baš tim rečima - palo je na pamet i beogradskim opozicionim krugovima dvojke, koji su pokušali - po običaju nedomišljeno, nezgrapno i nevešto - da se ugrade u doktorov izborni rezultat.
Momentalno su doktoru ponudili know how za organizovanje protesta, što je dr Milić uljudno, ali glatko odbio - kasnije će biti reči o tome zašto i zašto je to dobro - i time isprovocirao gnevne reakcije, ako baš i ne vodećih opozicionara, a ono njihove klijentele koja je po čaršiji i mahalama stala pronositi spin da je dr Milić „izdao“, da se „prodao“ ili čak „napravio dogovor“ s Vučićem.
Siguran sam da su insistiranje doktora Milića na isterivanju postizborne pravde institucionalnim putem, nezaprećivanje protestima i staložen, ali doličan ton više zabrinuli Visoko Mesto od svih protesta od 2019. naovamo. Svi ti protesti bez krčmara samo su navraćali vodu na Visoku Vodenicu i u krajnjem ishodu bili Vučiću korisniji od Laze Ristovskog i moje neznatnosti.
Posle svakog izbornog poraza - a broja im se više ne zna - majke opozicione invencije su pozivale građane na ulice, građani su tabanali i po nekoliko meseci ne-znam-iz-kog-razloga očekujući da će mirne šetnje dovesti do stvaranja „kritične mase“ i posledičnog Visokog Strmopizda. Svi ti protesti su završavali teškim uprdima u čabar i eksponencijalnim povećanjem apatije, ozlojeđenosti i lenjosti.
Ista takva, apatična, ozlojeđena i lenja je i Visoka Klijentela, ali njoj su jajca uturena u procijep, nema oćeš-nećeš, dočim građanska Srbija obilato koristi slobodu da ne izlazi na glasanja, istovremeno očekujući od opozicionih strančica da pobede i donesu „bolji život“. To bi ukratko bilo stanje stvari u zemlji Srbiji, da ne kažem baš u ćorsokaku.
Obavestivši se u nedelju da će jedan od gostiju „Utiska nedelje“ biti dr Milić, momentalno sam zabatalio večernju kardio-šetnju, uhvatio bus 23 i otišao u Rim da vidim kakva li će Olivera postavljati pitanja i kako će doktor na njih odgovarati.
Načekao sam se poprilično da čujem pitanje za koje sam se smeo kladiti u glavu da će Olivera postaviti: A da zašto dr Milić ni pre ni posle kampanje ni jedan jedini put nije pomenuo Aleksandra Vučića?
Ne bih da laskam sebi da je doktor prihvatio moj besplatan savet opozicionim strankama: Svaki razborit čovek zna da depersonalizacija političkih nastupa, gledanje svojih poslova i neprepičkavanje izaziva najveću bojazan kneza Auto-puta - pardon Miloša - opštenarodnu tišinu. Nastavak u sutrašnjem broju.
NE PROPUSTITE
