Mnogi naivno sude o sirijskoj krizi - posebno kada je reč o otkrivanju pozadine i motiva jakog rivalstva u Savetu bezbednosti UN, između Amerike i zapadnih sila, i Kine i Rusije na drugoj strani.
U velikom delu zapadnog sveta vlada mišljenje da je srž problema pitanje opstanka Bašara al Asada na vlasti. Međutim, mnogo pitanja leži u središtu sirijskog sukoba Linije konflikta se protežu tamo gde većina posmatrača ne uspeva da ih primeti - uglavnom zato što su zaboravili da razmišljaju u globalnom-političkom i geostrateškom smislu. Gledano iz tog ugla, iz geostrateške perspektive je nebitno da li će Sirijom u budućnosti vladati neko iz kuće Asada, neka nazovimo je demokratska vlada, ili neki radikalni muslimanski režim.
Podela na "Svetsko ostrvo" i "Hartlend"
Početkom 20. veka ceo svet je bio uglavnom pod vlašću Evropljana i Amerikanaca. Geostrateški mislioci tog vremena tada su razvili potpuno novu ideju za globalnu politiku budućnosti.
Iako su se činili potpuno neranjivi, Anglosaksonci su po prvi put imali razloga da se plaše za svoju poziciju u svetu. Britanski političar i geograf Halford Mekinder je neposredno pre početka Prvog svetskog rata, razvio svoju izuzetno važnu doktrinu o inferiornosti globalnih pomorskih sila.
Makinder je se suprodstavio tada važećem principu nedodirljivosti pomorskih sila, koji je postavio američki vojni istoričar Alfred T. Mejhan. U svojoj analizi svetskog kopna, Makinder je more nazvao "Spoljašnji polumesec", dok je Evropu, Aziju i Afriku posmatrao zajedno kao gigantski superkontinent, koji je nazvo "Svetsko ostrva".
Prema Makinderu, jezgro i temelj ovog Svetskog ostrva su u severnoj i centralnoj Aziji, gde se zajedno sa širom okolinom nalazi najveći deo svetskog stanovništva, i ubedljivo najveći deo globalno dostupnih sirovina. Mekinder je tvrdio da su zato budući vladari sveta ne anglosaksonske pomorske sile, već ona sila (ili više njih) koja bi uspela da jezgro Svetskog ostrva stavi pod svoju kontrolu.
Rasprava o najvažnijem regionu na zemlji
Velika Britanija i SAD su zato Drugi svetski rat vodile do potpune predaje Nemačke i Japana, koje su sa Zapada i Istoka ugrožavale „jezgro“. Ipak, pred kraj rata, Mackinderovo učenje o značaju jezgra je dopunio Nikolas Spajkman, najznačajniji američki geopolitičar tog vremena. On je tokom rata razvio teoriju da je od „jezgra“ važnija teritorija koja ga okružuje, takozvani "Rimlend", koje je po njemu geopolitički odlučujuća oblast sveta.
"Rimlend" se prostire od Skandinavije preko centralne i istočne Evrope, Turske, arapskih i bliskoistočnih zemalja, preko i Indije, Indokine, Koreje istočne i severne Kine.To je prema Spajkeru suštinski deo "Svetskog ostrva" i celog evroazijskog kontinenta. Onaj ko uspe da potčini „Rimlend“ sa svim njegovim ogromnim stanovništvom i neizbrisivim zalihama sirovina biće vladar sveta, ili će makar uspevati da nameće svoju volju ostalima, a posebno tradicionalnim pomorskim silama.
Dopunjena Spajkmanova analiza je posle Drugog svetskog rata postala spoljna politika Sjedinjenih Država, koje su odustale od tradicionalnog izolacionizma i razvile se u aktivnog vođu svetske politike.
Može se reći da su se u doba Hladnog rata, linije skoro svih glavnih sukoba između Istoka i Zapada prolazile kroz široku teritoriju "Rimlenda" od Finske na zapadu do Koreje na istoku. Većina ratova u periodu posle Drugog svetskog rata, od Korejskog i Vijetnamskog do srednjeistočnih i zalivskih ratova, desili su se u ovoj zoni.
Geopolitička teorija koja je pre ovih bila prisutna u Americi bila je suprotna od Mekinderovom i Spajkmanovom, u smislu geopolitike i međunarodnog prava. Njena osnova se može naći u američkoj Monroovoj doktrini 1823. i može se opisati kao "međunarodni pravni poredak velikih regiona sa zabranom intervencije spoljnih sila".
Doduše, Amerikanci nisu prihvatili zabranu intervencije izvan sopstvene hemisfere. Naprotiv posle 1945. godine su u više navrata intervenisali na onim mestima gde su smatrali da je neophodno ojačati njihovu poziciju moći.
Naftonosna i strateški presudna regija između istočnog Mediterana i Arapskog mora je glavno polje delovanja američke spoljne politike. Nedavni rat u Iraku, okupacija Avganistana i mutne radnje u severoistočnom Pakistanu, koje nikako nisu legitimne po međunarodnom pravu, rezultat su ove politike. Sadašnji sukob oko intervencije, ili neintervencije u sirijskom građanskom ratu je tako eksplozivan, jer je odraz suprotnosti između dva radikalno različita geostrateška i svetska politička koncepta.
Primarni cilj nije zaštita sirijskog naroda
Amerikanci i Zapad su umesto humanitarnih pitanja mnogo više zainteresovani za preoblikovanje Sirije posle očekivanog rušenja aktuelnog režima. U pitanju je nekoliko dugo planiranih naftovoda i gasovoda od izuzetnog značaja za Zapad. Oni su planirani da povežu Saudijsku Arabiju i Katar sa istočnim Mediteranom i Turskom, zbog čega delimično moraju da idu preko sirijske teritorije.
Rusi i Kinezi imaju drugačiju perspektivu. U pitanju je ruska vojna baza u Mediteranu, u sirijskoj luci Tartus, kao i opšti položaj Moskve i Pekinga u Srednjem i Bliskom istoku. Izgledi mogućeg vojnog sukoba između Izraela i Irana čine neizbežnim prisustvo dve najveće azijske sile.
Još uvek se ne može predvideti koja od dve strane će prevladati, jer Amerikanci su često u prošlosti imali običaj da ignorišu rezolucije UN-a kada su smatrali da je to neophodno za njihove interese. Moskva i Peking su tako morali da nevoljno prihvate rat protiv Iraka, koji je doveo do pada režima Sadama Huseina, samo zato što se nisu usudili da se odlučnije suprodstave tada najjačoj vojnoj sili.
Kocka još nije bačena
Danas su se figure na tabli okrenule. Zbog velikih domaćih ekonomskih problema, koji su povezani sa preteranom ekspanzionističkom spoljnom politikom i vojnim angažovanjem, SAD se nalaze u znatno oslabljenom položaju. Zato njihova vojna intervencija Siriji izgleda malo verovatna.
Čini se da Kina i Rusija vide sebe u položaju zajedničke dominacije nad Južnoazijskom oblasti, a njihovo žestoko "ne" intervenciji zapadnih sila u Siriji, može da se tumači kao zabrana intervencije za sile izvan regiona, koja je uglavnom usmerena na Ameriku.
Vlada u Vašingtonu će teško će moći da prihvati takvu zabranu ukoliko je ona zaista ozbiljna. Jer to bi kao posledicu imalo potpunu predaju američkog političko-ekonomskog uticaja, a možda čak i vojnog prisustva u regionima "Rimlenda".
Interes Vašingtona je da ne dozvoli napuštanje regiona Evroazijskog Rimlenda, a kamoli da ga prepusti Kini i Rusiji. Kocka još nije bačena ali globalni geostrateški igrači drže svoje adute u rukama.
(Autor:Hans Cristof Kraus/Frankfurter Allgemeine Zeitung - priredio M. Đorđević)
