Decenijama se postavljalo pitanje zašto saveznici nisu gađali ovo zloglasno mesto.
Veliki deo jevrejske zajednice smatra da su oni mogli i morali to da učine, ali zbog indiferentnosti prema jevrejskoj patnji i antisemitizma, nisu to učinili.
Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je još 1998. godine u logoru smrti izjavio: "Sve što je trebalo da urade jeste da gađaju prugu. Saveznici su bombardovali ciljeve u blizini, zašto im je ovo bio problem?". Prema njegovom mišljenju, uništavanje krematorijuma bio je lak zadatak. Smatra se da su time Jevreji bili prepušteni sami sebi.
Tu je tezu izneo Dejvid Vajman u eseju "Zašto Aušvic nikada nije bio bombardovan", koja je kasnije ubačena i u knjigu iz 1984. "Napuštanje Jevreja". Vajmana je pisao da je to bio moralni neuspeh na leđima saveznika koji se nisu obračunali s mukom Jevreja.
Godinama se ovaj stav nije preispitivao sve do pre nekoliko godina kada su se pojavili novi dokazi i serija eseja objavljena 2000. pod naslovom
"Bombardovanje Aušvica - Da li su saveznici trebali da pokušaju?".
Kako se navodi, vazdušni napadi bili bi neprecizni s te visine, a neefikasni ako se izvode s niže visine.
Bombardovanje bi podrazumevalo visoke rizike za pilote zbog nemačke defenzive, a šteta naneta gasnim komorama bi bila minimalna jer su veći delovi bili pod zemljom.
Ipak, zašto je bio problem baciti par bombi pitanje je koje već decenijama muči istoričare.
Intervencija bi verovatno ubila više ljudi nego što bi uništila gasne komore, a mnogi smatraju da bi se pruga vrlo brzo obnovila.
Oni koji su zagovarali bombardovanje su ignorisali kompleksnosti sakupljanja informacija, loše vreme, i dugotrajne prelete preko neprijateljske teritorije.
Informacije bi trebalo sakupljati nedeljno, a na kraju svega SS bi pronašao drugi način da realizuje svoj cilj "konačnog rešenja".
Nacisti su toliko propagirali ideju da saveznici vode "Jevrejski rat", i zapravo je jedini način na koji se mogao spasiti ostatak Jevreja bio da se što pre oslobodi cela Evropu generalno.
S vojne tačke gledišta, pitanje je glasilo "kako se o tome uopšte moglo razmišljati", a s moralne "kako se o tome nikada ozbiljno nije razmišljalo".
Eli Vizel govorio je kako su zatvorenici bili oduševljeni kada su čuli da je bombardovan Buna-Monovitz, fabrički kompleks pri Aušvicu, makar time rizikovali i sopstvene živote.
Ali, saveznička pobeda na kraju je rezultirala oslobađanjem Aušvica i samog Vizela.
Sa savremenog stajališta, spasavanje Jevreja trebalo je da bude jedan od osnovnih ciljeva, a nije bilo tako.
Saveznici su se borili da spasu sami sebe i moraju se dnaas razumeti i neki njihovi potezi. Mi danas znamo kako se rat odvio, oni tada to nisu znali.
Argument za bombardov Aušvica je zapravo kontračinjenica. Ne može se znati koliko bi ljudi (ako uopšte) bilo spaseno, a koliko bi poginulo.
Drugo važno pitanje je - zašto Aušvic? Zašto je Muzej Jevrejskog nasleđa odlučan da napravi izložbu samo o ovom logoru. Čak i da su saveznici bili spremni da krenu u napad, već tad je pet od šest miliona Jevreja bilo likvidirano, 80 odsto na drugim lokacijama, poput Dahaua i Buhenvalda, kao i Treblinke, Sobibora i Belzeka.
Međutim, upravo je Aušvic, koji je imao višestruku ulogu, ugasio živote oko milion Jevreja i 100.000 drugih zatvorenika. On je najduže "radio" - gasne komore su ugašene tek u novembru 1944. i oslobođen je tek kad su konačno umarširali Sovjeti januara 1945.
Kurir.rs/Dejli bist Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
