Najnovije vesti

OVO JE NAJTOKSIČNIJE OSTRVO NA SVETU: Godinama je služilo za ispitivanje biološkog oružja, a onda su odlučili da sve unište! Međutim, nešto je ipak preživelo (VIDEO)
Foto: Printscreen Youtube Ninurta

posledice hladnog rata

OVO JE NAJTOKSIČNIJE OSTRVO NA SVETU: Godinama je služilo za ispitivanje biološkog oružja, a onda su odlučili da sve unište! Međutim, nešto je ipak preživelo (VIDEO)

Planeta

Na granici Kazahstana i Uzbekistana, okružen kilometrima toksične pustinje, nalazi se verovatno najtoksičnije ostrvo na svetu.

Vozroždenija je nekada bila živopisno ribarsko sela okruženo tirkiznim lagunama, kada je Aralsko more bilo četvrto najveće na svetu i obilovalo ribom. Ali nakon godina zlostavljanja, voda se povukla i more se pretvorilo u prašinu; Danas je sloj slanog peska, prepunog kancerogenih pesticida, sve što je ostalo od drevne oaze.

 

Ovo je mesto gde živa u termometrima redovno pokazuje 60 stepeni Celzijusa, a zahvaljujući jednom sovetskom projektu, to je jedno od najsmrtonosnijih mesta na planeti.

Od sedamdesetih godina, ostrvo je bilo umešano u brojne zlokobne događaje. Godine 1971. jedna mlada naučnica obolela je nakon što je istraživački brod, Lev Berg, zalutao u smeđu izmaglicu. Nekoliko dana kasnije završila je u bolnici zbog boginja. Svima je to bilo čudno jer je već bila vakcinisana. Iako se oporavila, epidemija je nastavila i zaraženo je još devet ljudi u njenom rodnom gradu, od kojih su tri umrle.

 

Jedan od njih bio je njen mlađi brat. Godinu dana kasnije pronađeni su leševi dvojice nestalih ribara u njihovom brodu. Veruje se da su umrli od kuge. Nedugo zatim meštani su počeli da izvlače mreže pune mrtve ribe. Niko ne zna zašto. U maju 1988. godine, 50.000 antilopa saige, koja je bila na ispaši na obližnjim stepama, umrle su u roku od sat vremena.

Ostrvo i dalje čuva brojne tajne, delom zato što nije mesto gde se možete samo pojaviti. S obzirom da je Vozroždenija napuštena devedesetih godina, bilo je samo nekoliko ekspedicija. Nik Midlton, novinar i geograf sa Univerziteta Oksford snimio je dokumentarni film još 2005. godine.

"Bio sam svestan onoga što se dogodilo pa smo se držali saveta jednog gospodina koji je radio za britansku vojsku i došao je da nam ispriča šta nas sve čeka", kaže on.

 

"Iskreno, potpuno me prestrašio". Taj je stručnjak bio Dejv Batler, koji je na kraju otputovao sa njima.

"Mnogo je toga moglo je da pođe pogrešno", priča on za BBC. Kao meru opreza, Batler je stavio celi tim na antibiotike, počevši nedelu dana pre putovanja. Nosili su gasne maske sa filterima vazduha, debelim gumenim čizmama i velika odela poput forenzičkih. Nisu bili paranoični. Fotografije CIA nastale 1962. godine otkrivale su da druga ostrva imaju pristaništa i kolibe za ribu, ovo je imalo streljane i barake. Ali to nije ni polovina zgrada. Bilo je tu i istraživačkih zgrada, štala i mesta za ispitivanje na otvorenom.

Ostrvo je pretvoreno u vojnu bazu najopasnijeg tipa: to je bio objekat za ispitivanje biološkog oružja. Projekat je bio potpuna tajna, a nije čak ni označen na sovjetskim kartama, ali ljudi upoznati s projektom nazivaju ga Aralsk-7. Tokom godina mesto je postalo živa noćna mora, gde su antraks, boginje i kuga u velikim oblacima kretale se iznad zemlje, a egzotične bolesti poput tularemije, bruceloze i tifusa padale su sa neba i prodrle u peščanu zemlju. Ostrvo je bilo dovoljno izolovano da nije otkriveno do 19. veka, što ga čini idealnim mestom za skrivanje od znatiželjnih očiju zapadne inteligencije.

 

Osim toga, okolno more učinilo se prikladnim prirodnim jarkom. To su činjenice koje su dovele do toga da se odabere kao konačno skladište za najveće zalihe antraksa u ljudskoj istoriji. Njegovo je poreklo ostalo nejasno, ali je moguće da je smrtonosni otrov proizveden u Kompleksu 19, objektu blizu ruskog grada Sverdlovsk, sada Jekatarinburga.

 

Aralsk-7 je bio deo programa biološkog oružja na industrijskom nivou, koji je zapošljavao više od 50.000 ljudi u 52 proizvodna postrojenja širom sovjetske države. Antraks je proizveden u ogromnim posudama, kao da proizvode pivo, a ne otrov. Godine 1988., devet godina nakon curenja antraksa u Kompleksu 19 dovelo je do smrti najmanje 105 ljudi, a Sovjeti su konačno odlučili da se reše zaliha otrova. Ogromne posude antraksa pomešane su sa izbeljivačem i prebačene u lučki grad Aralsk, na obalama Aralskog mora (sada 25 km od obale), gde su bile stavljene na brodove i istovarene u Vozroždeniju. Otprilike 100 do 200 tona antraksa ubrzo je bačeno u jamu i zaboravljeno. Većinu vremena, bakterije antraksa žive kao spore, neaktivni oblik s ekstremnim veštinama preživljavanja.

 

Bez problema će izdržati standardne metode uništavanja bakterija od dezinficijensa do zagrevanja na 180 stepeni.

Kada su stavljene u zemlju, spore mogu da prežive stotine godina. Jednom prilikom su pronađene tokom arheoloških iskopavanja u Škotskoj, zajedno s ostacima kreča kojim su pokušali da unište zaražene lešine. Nedavno je dvanaestogodišnji dečak umro nakon što ga je savladao antraks koji je vrebao na dalekom severu Rusije. Epidemija je hospitalizovala 72 osobe iz nomadskog plemena Nenets, uključujući 41 dete, i hiljade jelena je uginulo. Smatra se da je sve započelo kada je toplotni udar odmrznao trup jelena stariji od 75 godina.

Kao što je bilo za očekivati, napori Sovjetskog Saveza u Vozroždeniji nisu bili dovoljni. Godinama nakon sloma SSSR-a, usled napada na Tokijo i otkrića o opsežnom programu biološkog oružja u Iraku, strahovi su se povećavali zbog mogućnosti da teroristi dobiju bilo kakav otrovni patogen. Tako je američka vlada poslala ekipe stručnjaka da sprovedu neke testove.

 

Tačna lokacija antraksa nikada nije otkrivena, ali kasnije se ispostavilo da to nije bio problem. Jame su bile tako ogromne, bile su jasno vidljive na fotografijama snimljenim iz svemira. Odgovarajuće spore pronađene su u nekoliko uzoraka tla, a Amerikanci su obećali 6 miliona dolara za projekat čišćenja mesta. Projekat je uključivao duboki rov, plastičnu izolaciju i nekoliko tona snažnog izbeljivača. Samo je trebalo da prebace tone i tone kontaminiranog tla u rov, na temperaturi od 50 stepeni, i tamo ga ostave nekoliko dana. Naravno, sve vreme su morali da imaju debela zaštitna odela.

 

Ukupno je angažovano 100 radnika, a projekat je trajao četiri meseca. Upalilo je. Nakon šest dana sa izbeljivačem i visokom temperaturom, spore su nestale. Ali to baš i nije kraj priče. Pola veka testiranja na otvorenom zagadilo je celo ostrvo i to ne samo na mestu ispitivanja.

"O, tu će i dalje biti antraksa, nema sumnje", priča Les Baile, međunarodni stručnjak za antraksa sa Univerziteta Cardif. Proveo je deset godina na bivšem britanskom odeljenju za istraživanje biološkog oružja, Porton Daun. Tu treba spomenuti grobnice zaraženih životinja, sa do sto leševa u svakoj od njih, ili neoznačeni grob žene koja je umrla tokom rukovanja antraksom pre nekoliko decenija.

"Čak i kad pokopate neku životinju, morate je pokopati na nekoliko metara dubine. Ako dođe od poplave, spore mogu da izađu natrag na površinu", upozorava on.

 

(Kurir.rs/Express.hr/Foto: Printscreen Youtube)

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...