Početkom leta 2009, tim arheologa stigao je na gradilište u stambenoj četvrti Modene u Italiji. Radovi na izgradnji nove zgrade su počeli i radnici su naišli na groblje, staro 1.500 godina. Bilo je 11 grobova, ali se brzo pokazalo da jedan od njih nije kao ostali. Umesto jednog skeleta, Grobnica 16 sadržala je dva i oni su se držali za ruke.
"Ovo je dokaz da ljubav muškarca i žene zaista može biti večna“, napisao je tada list Gazeta di Modena o paru, odmah nazvanom "Ljubavnici“. Međutim, prema prvobitnom antropološkom izveštaju, pol ljubavnika nije bio očigledan samo iz kostiju. U nekom trenutku, neko je pokušao da analizira njihov DNK, ali su "podaci bili toliko loši“, kaže Federiko Lugli sa Univerziteta u Bolonji, da je to izgledalo kao "tapkanje u mralu".
Deceniju je pretpostavka o polu Ljubavnika bila neosporna. Onda su 2019. godine, Lugli i njegove kolege odlučili da isprobaju novu tehniku za određivanje pola ljudskih ostataka pomoću proteina u zubnoj gleđi. Na njihovo iznenađenje, Ljubavnici su bili muškarci. Par je odjednom postao potencijalni dokaz istopolne veze iz petog veka, piše Gardijan.
Priča o Ljubavnicima deo je polne revolucije u arheologiji koja je u toku. Decenijama su arheolozi morali da se oslanjaju na grobne predmete i oblik kostiju da bi utvrdili da li je skelet pripadao muškarcu ili ženi, ali u proteklih pet godina, upotreba novih, sofisticiranih metoda rezultirala je nizom skeleta pogrešno određenog pola. Izazovi upućeni uvreženim idejama o seksu, rodu i ljubavi u prošlim društvima nisu prošli bez kontroverzi.
Šira debata o polu u arheologiji ozbiljno je krenula sa sada već poznatim radom iz 2017. o vikinškom ratniku, pronađenom u grobu punom oružja u Birki, u Švedskoj. Grob je bio poznat od kasnog 19. veka i pretpostavljalo se da je u njemu sahranjen muškarac, ali je pol ratnika definitivno utvrđen tek kada su Šarlot Hedenstierna-Jonson sa Univerziteta u Upsali i njen tim testirali uzorak DNK.
Ispostavilo je da je ratnik iz Brike zapravoi ratnica.
Pojam žene ratnice nije se uklapao sa postojećim idejama o Vikinzima. Po pravilu, oružje, posebno mačevi, pripadalo je muškarcima, a nakit ženama. Ako je ovaj kostur ženski, onda bi trebalo ponovo pregledati i proceniti oružje i njen ratnički status, tvrdili su neki. Hedenstierna-Jonson je ovo smatrala zbunjujućim, jer su svi bili saglasni da je reč o ratniku, kada su verovali da je pokojnik muškarac. "To se ne može promeniti samo zato što smo saznali da je žena", rekla je ona.
Lešek Gardela, arheolog iz Nacionalnog muzeja Danske i autor knjige Žene i oružje u svetu Vikinga, ne želi da zauzme stav po ovom pitanju. "Mislim da je vmogla da bude ratnik“, rekao je on ali je naglasio da su u 90 posto grobova sa oružjem sahranjeni muškarci.
Oružje u ženskim grobovima takođe nije garancija da su bile ratnici; sekira, na primer, može da se koristi za mnoge stvari, uključujući razne nordijske magijske rituale koji se često povezuju sa ženama. "U mentalnom univerzumu Vikinga bilo je prostora za žene ratnice“, kaže on, "ali mislim da to nije bila norma.“
U svakom slučaju, većina se slaže da stare ideje o "muškim" i "ženskim“ grobnim predmetima proizvode tumačenja koja su u najboljem slučaju konvencionalna, a u najgorem slučaju pristrasna. Ovo je posebno očigledno kada se oboje nalaze u istom grobu, kao što je grob Vikinga otkriven 1867. u Santon Dovnhamu u Norfolku.
"Većina literature kaže da je reč o duploj grobnici“, kaže Garet Vilijams, kustos u Britanskom muzeju, "ali nema dokaza koji bi to potkrepili. Samo jedan skelet, koji je potom izgubljen, bio je prvobitno prijavljen. Umesto duple grobnice, očiglednije objašnjenje bi moglo da bude pojedinačni grob osobe koja se nije striktno pridržavala rodnih normi. Vilijams misli da je u grobu verovatno bila žena koja je držala mač, jer su "postojali strogi tabui protiv nošenja bilo čega što bi se moglo smatrati ženstvenim“ za muškarce Vikinga.
Bez nestalog skeleta, istina će ostati skrivena, ali se drugi slični slučajevi sada istražuju novim metodama. Prošlog avgusta, Ula Moilanen sa Univerziteta u Turkuu, Finska, ponovo je istraživao "dvostruku" sahranu iz perioda ranog srednjeg veka. Grobnica je sadržala jedan kostur u ženskoj haljini sa mačevima. DNK analiza je otkrila da je grob pripadao osobi sa XXY hromozomima, ili Klijefelterovim sindromom, koja se verovatno ne razlikuje od XY muškarca. To je ono što ovaj grob čini tako zanimljivim, tvrdi Moilanen, "jer je osoba muškog izgleda bila obučena u odeću i opremljena nakitom koji se obično povezuje sa ženama“.
Očigledno pitanje koje treba postaviti je: koji će dugovečni zaključak sledeći pasti? Posle teksta o Ljubavnicima iz Modene, Luglijev tim je planirao da testira druge "ljubavnike" sahranjene širom Italije. Među kandidatima su bili i Ljubavnici iz Valdara, koji se sada nalaze u Nacionalnom arheološkom muzeju Mantove, samo sat vremena vožnje od Modene. Par star 6.000 godina bio je zakopan nos uz nos i sa rukama stisnutim među grudima.
Kada su prvi put pronađeni, pol ljubavnika određen je putem osteologije, odnosno vizuelnim pregledom kostiju što je tada bila uobičajena metoda utvrđivanja pola. Problem je što je ta tehnika daleko od savršene.
Muškarci i žene imaju neke kosti koje se razlikuju, ali su to hormonske promene, kaže Rebeka Gauland, bioarheolog sa Univerziteta Daram. Drugim rečima, skeleti pubertetlija mogu da budu dvosmisleni. Uz to, vrlo retko su korsturi u grobnicama celi i često im nedostaju ključne kosti poput karlice, što utvrđivanje pola čini vrlo teškim.
Ljubavnici iz Valdaroa su bili tinejdžeri kada su umrli, jedan je verovatno imao samo 16 godina, tako da bi osteološko ispitivanje koje ih je proglasilo "ženskim“ i "verovatno muškim“ profitiralo od moderne provere koja će uskoro i biti izvedena. OVe godine, Univerzitet Tor Vergata u Rimu trebalo bi da otkrije svoje rezultate ispitivanja pola ovih Ljubavnika i potencijalne porodične veze.
Osim "ljubavnika", još dve grupe skeleta će biti uključene u ovu "seksualnu revoluciju" arheologije. Jedan su hominidi, grupa živih i izumrlih majmuna kojoj pripadaju ljudi. "Sa hominidima, imate loše očuvane skelete vrste za koje ne znate koji je opseg seksualnog dimorfizma, jer možda imate samo komadiće jednog ili dva od njih“, objašnjava Gauland. Pol jednog veoma poznatog hominida - Lusi utvrđen je na osnovu pola karlice. "Šta ako je Lusi bila Lari?“
Iako je analiza DNK hominida moguća, može biti nezgodna jer DNK može da degradira do tačke u kojoj je malo ostalo za analizu. Tu dolazi do izražaja zubna gleđa. "U poređenju sa DNK, gleđ zaista dobro preživljava“, rekla je Gauland.
Druga grupa koja bi mogla da bude preispitana su deca, čiji je pol inače teško pouzdano utvrditi. Prošlog decembra, tim predvođen istraživačima sa Univerziteta Kolorado, utvrdio je pol devojčice stare 10.000 godina na osnovu njene zubne gleđi. Pronađena je u bogatom grobu punom perli od školjki i kamenih privezaka, što pokazuje da su ne samo bebe bile veoma cenjene u mezolitskom dobu, već i devojčice.
Dakle, da li su Ljubavnici iz Modene dokaz istopolne veze pre 1.500 godina? Slično kao što su ratničke akreditacije ratnice iz Birke postale predmet kontroverze kada je objavljen njen pol, ljubav Ljubavnika je sada dovedena u pitanje. Moguće je da je reč o braći što se, zbog neuspele DNK analize, ne može isključiti.
Sami autori studije iz 2019. sugerišu da su možda bili saborci. Međutim, prethodni rad Luglijevih kolega odbacio je teoriju da su sahranjeni na vojnom groblju. Na drugim skeletima nije bilo tragova borbi, bilo je i muškaraca i žena, i šestogodišnjeg deteta. Zašto onda oživljavati hipotezu o vojnicima?
Lugli kaže da su se neke stvari promenile: došlo je do detaljne analize povreda i utvrđeno je da je kostur za koji su mislili da je mlada žena zapravo muškarac. Ali, kaže on, "naše tumačenje je bilo uglavnom iz istorijske perspektive“. On misli da je malo verovatno da bi njihovi roditelji u to vreme stavili par da doveka drže za ruke, "ali sve je moguće."
Drugim rečima, mrtvi se ne sahranjuju sami. Ali očigledno se sami ne iskopavaju. "Postoji pravi nedostatak kreativnosti o tome kako su drugi ljudi živeli svoje živote“, kaže Pamela L. Geler, bioarheolog specijalizovana za kvir i feminističke studije na Univerzitetu u Majamiju, "zato što smo toliko vezani za kategorije koje sada imamo".
Istovremeno, iako naučne metode mogu da pomognu da se neka nagađanja reše, "postoje neke stvari koje nećemo znati o prošlosti“, kaže Geler. Ko je koga voleo je jedna od tih stvari, kao i osećaj identiteta ljudi. Arheolozi mogu samo da pokušaju, koliko mogu, da rekonstruišu živote ljudi iz prošlosti na osnovu dostupnih podataka. Gardela kaže da je to pitanje poštovanja prema ljudima iz prošlosti. "Svaki grob priča drugačiju priču, svi su oni bili ljudi.Imali su svoje jedinstvene živote."
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
