Otac Sergej Dmitrijev svakih nekoliko nedelja odlazi na linije fronta istočno od Kijeva i služi kao vojni sveštenik i ispovednik. Ne deluje kao slika i prilika pravoslavnog sveštenika - ima minđušu u uvetu, psuje, nosi farmerke i duksericu sa kapuljačom i voli automobile.
Na Uskrs 2018. godine bio je u gradu Marinika, na istoku Ukrajine. Planirao je da održi službu za vojnike kada je vazduhom odjeknuo pucanj. Preglasan i previše blizu da bi bio snajper separatista, brzo su otkrili da se u baraci pored ubio mladi inženjer.
Vojska je tu smrt tretirala opušteno, kao da se ništa nije dogodilo. "Tip je bio pijandura, nema tu šta da se kaže", bio je komentar.
Mladog inženjera otac Sergej se setio nedavno, kada je čuo da se oficir koji ga je kinjio takođe ubio.
Dok sukobi na istoku Ukrajine ulaze u devetu godinu a Rusija gomila svoje snage na granici, Kijev još uvek ne može da precizira koliko se njihovih vojnika i veterana ubilo. Samoubistva potpadaju pod smrti "van borbe" i ministarstvo odbrane je do skora odbijalo da objavi bilo kakve brojke.
To znači da porodice žrtava ne mogu da dobiju ni finansijsku pomoć niti da nađu "utehu" u časnoj pogibiji vojnika za državu.
Bivši vojni tužilac Anatoli Matios procenio je još 2018. da je u prve četiri godine rata, 554 aktivnih pripadnika vojske diglo ruku na sebe. Druga procena te iste godine bila je oko 1000. Vojni izvori rekli su BBC da su obe brojke značajno umanjene, jer se samoubistva ne beleže.
"Sve dok traje rat, te brojke neće biti javno objavljene", kaže Volodimir Vološin, vojni psiholog u Kijevu. "Boje se da će ih Rusi iskoristiti da unište naš moral".
Zamenica ministra vojnih pitanja Ina Darahančuk procenjuje da je od početka sukoba 2014. oko 700 veterana diglo ruku na sebe, ali da tačan broj nije poznat jer se ne može sa sigurnošću utvrditi da li je samoubica veteran niti način na koji je neko umro.
Porodica veterana ima pravo na finansijsku i socijalnu podršku samo ako može da dokaže da je samoubistvo povezano sa ratom, rekla je Darahančuk. Ali "znajući da je nemoguće dokazati da je samoubistvo povezano sa neprijateljstvima, rodbina pokušava da sakrije činjenicu da je veteran izvršio samoubistvo zbog njihovih verskih uverenja", rekla je ona - upadljivo priznanje da su voljeni ostali uhvaćeni između birokratije koja ne prašta i nepopustljive vere.
Samoubistvo je zločin u Ukrajini, a pravoslavna crkva generalno se protivi sahranjivanju samoubica na osveštanom tlu i prisustvu sveštenika na njihovim sahranama.
"Sveštenik ne može da drži parastos za nekoga ko je izvršio samoubistvo, ne može čak ni da prisustvuje sahrani“, rekao je otac Dmitrijev. "Pogotovo ako je u pitanju mali grad. Porodica jednostavno odbija da ih sahrani".
Otac Dmitirijev ne deli ovo mišljenje. Pre rata je radio u bolnici i insistirao je na sahrani svakog ko sebi oduzme život, rekao je. "Nikada, ni jedan jedini put, nisam odbio da ih sahranim. Pošto je bio vezan za brigadu inžinjera koji je pucao na sebe i oficira koji se ubio, obojici je omogućena prikladna sahrana kojoj su prisustvovali saborci i koja je bila obeležena molitvama".
NE PROPUSTITE
Ukrajina ima jednu od najgorih stopa samoubistava u svetu, a sa tim činom povezana je duboka stigma.
"U Ukrajini se sin ili ćerka koji su izvršili samoubistvo nikada ne pominju u istom dahu kao i oni koji su poginuli u borbi, a njihove porodice postaju veoma izolovane“, rekla je Oksana Ivanciv, ukrajinska rediteljka koja radi na dokumentarcu o tom pitanju.
Stigma je deo mnogo šireg nedostatka napretka u zaštiti mentalnog zdravlja u Ukrajini koji vuče korene iz sovjetske ere, kada se psihologija koristila samo tokom pritvaranja i kažnjavanja disidenata.
"Psihologija ili psihijatrija su bile čisto kaznene“, rekla je dr Ulana Suprun, bivša ministarka zdravlja Ukrajine. "Disidence su smeštali u psihijatrijske bolnice, a ako ste bili primljeni u psihijatrijsku bolnicu, nikada niste mogli da se zaposlite u vladi, pa čak ni kao blagajnik u banci".
Zaštita mentalnog zdravlja praktično nije postojala u Ukrajini sve do 2014. godine, kada su demonstranti zbacili proruskog predsednika Viktora Janukoviča, a psiholozi volonteri postavili šator na trgu Majdan u Kijevu kako bi ih ohrabrili da pričaju o traumama pobune, ispričala je ona. Psiholozi su otkrili da ljudi nisu bili voljni da javno priđu šatoru, pa su se preselili u obližnju sindikalnu zgradu. Kada je zgrada spaljena, lokalni Mek je uskočio da ponudi besplatnu kafu i privremeni dom.
Prva linija za pomoć uspostavljena je tek 2018. godine, decenijama pošto su se slični centri pojavili u SAD ili Britaniji. Trenutno tamo radi 26 zaposlenik na čelu sa izdavačem Polom Nilandom i preživljavaju zahvaljujući donacijama iz inostranstva. Vlada ne daje ni dinara.
Među zaposlenima su i veterani nedavnog rata sa Rusijom koji često razgovaraju sa kolegama vojnicima, naročito vikendom kada su najpijaniji. Mnogi pade od teškog oblika posttraumatskog sindoma stresa.
Iako broj poziva nije porastao sa pojavom nove pretnje ratom, zaposleni u kol centru kažu da je potencijalna ruska invazija sada postala glavna tema razgovora.
"Neizvesnost koja traje ih čini anksioznim", kaže Svetlana koja radi u centru. "Niko više ne zna ko je tu neprijatelj a ko prijatelj".
Samoubistva, alkoholizam i nasilje u porodici su sve skriveni ožiljci dugogodišnjeg tinjajućeg sukoba koji je podelio prijatelje i porodice i celu populaciju.
"To je ono što Putin želi - Ukrajinu pod konstantnim stresom, nesposobnu za dugoročne planove, neposobnu da investira u budućnost", rekla je dr Suprun. No, nesposobnost vlasti da se pozabave mentalnim zdravljem svog stanovništva nije posledica Putinovih akcija već visedecenijskih kulturnih tabua.
"Ovako je vekovima. U našoj kulturi ljudi će pre umreti nego da potraže pomoć. Kod nas vojnik peva dok mu srce krvari. Zato ako kaže da je dobro, on zapravo nije dobro", kaže Andrej Kozinčuk, vojni psiholog koji radi sa ocem Dimitrijevim.
Jedan od njih je Oleksa Sokil, veteran koji je iskusio najgore od rata 2014. godine. Kaže da je nekoliko puta hteo da se ubije. Tek kada je porazgovarao sa vojnim psihologom u Litvaniji našao je spas. "Otvorio sam mu se i on me je spasao".
Ali u Ukrajini, vojnici su prepušteni sami sebi. I propasti. "Nije to samo stigma samoubistva već i stigma veterana. Ukrajina ubija svoje veterane. Imamo ministarstvo gde se milioni troše na sportska takmičenja a imamo i mala sela i gradove gde veterani umiru jer socijalni radnik neće da ih obiđe i vidi kako su", rekao je on.
Darahančuk kaže da je unapređenje mentalnog zdravlja prioritet ministarstva veterana za narednu godinu.
U centru Kijeva, duž jednog zida koji graniči sa crkvom oca Dmitrijeva, nalaze se portreti većine Ukrajinaca poginulih u borbi, kojih prema vladinim podacima ima oko 14.000. Sa zida su nestali muškarci i žene, aktivni vojnici i veterani, koji su se ubili. Otac Dmitrijev bi voleo da i njihovi portreti budu tu, ali iako je zid bio njegova ideja, to jednostavno nije bilo moguće, rekao je. "Nismo mogli da prihvatimo tu borbu", kaže.
Nekoliko godina pre rata, otac Dmitrijev je otkrio da postoji neka vrsta rupe u crkvenim pravilima oko samoubistva koja dozvoljava svešteniku da prisustvuje sahrani kako bi podržao porodicu umrle osobe, ali da ne sme da vrši službu.
Ovako zaobilazi sistem. A kad može, podstiče na to i druge pravoslavne sveštenike. Malo je onih koji se slažu, kaže, a onima koji to i rade i dalje ne mogu da drže pogrebne obrede.
"Jednostavno ih zamolim da odu, da se pomole i kažu nekoliko reči. I pročitaju molitvu. Porodica neće znati da li je to potpuna pogrebna služba ili ne", rekao je on.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
