Ovaj nivo podrške razlikuje se od poslednjeg iznenadnog priliva izbeglica u Evropu 2015. godine, kada je 1,3 miliona ljudi iz nekoliko bliskoistočnih i afričkih zemalja zatražilo azil u Evropi, mnogi bežeći od građanskog rata u Siriji. U tom slučaju, javna podrška izbeglicama bila je znatno niža. Na primer, 27 procenata Britanaca je u anketi iz 2015. reklo da ne misli da je Ujedinjeno Kraljevstvo trebalo da prihvati sve sirijske izbeglice, dok nedavna anketa sprovedena početkom marta pokazuje da samo 11 odsto kaže isto o Ukrajincima. U Poljskoj je podrška prihvatanju ukrajinskih izbeglica sada preko 90 odsto, što je u oštroj suprotnosti sa onim gde je zemlja istorijski stajala po pitanju da li da prihvati izbeglice. Čak 74 odsto Amerikanaca kaže da podržava prihvatanje ukrajinskih izbeglica, iako Amerikanci dugo nerado prihvataju izbeglice iz raznih međunarodnih sukoba.
Rasizam i antimuslimanska osećanja objašnjavaju, barem delimično, zašto su mnogi Evropljani bili manje voljni da prihvate izbeglice iz arapskih i pretežno muslimanskih zemalja, pošto su studije otkrile da su rasa i religija veoma važne u određivanju koje su izbeglice prihvaćene a koje izbeglice okrenut. Ali javno mnjenje prema sirijskim izbeglicama takođe je opadalo i opadalo u Evropi, a neke zemlje su u početku imale veliku podršku.
U stvari, ta putanja nije neuobičajena u humanitarnim krizama: podrška izbeglicama može da počne relativno visoka neposredno nakon katastrofe i da samo kraterira kako se ciklusi vesti menjaju, pojavljuju se anegdotski izveštaji o poteškoćama, a simpatije nastavljaju. To je jedan od razloga zašto se podrška ukrajinskim izbeglicama može na kraju pokazati i kratkotrajnom.
Međutim, u naučnoj literaturi o javnom mnjenju prema tražiocima azila postoji jedna tačka koja je sasvim jasna: nisu sve izbeglice dobrodošle.1 U ogromnoj evropskoj anketi od 18.000 ljudi u 15 zemalja, politikolozi Kirk Bansak, Jens Hainmuler i Dominik Hangartner je pronašao niz karakteristika koje se kreću od religije izbeglica do njihove sposobnosti da govore jezikom zbog čega su ljudi manje ili više spremni da ih prihvate.2
Konkretno, Bansak, Hainmuler i Hangartner su otkrili da je 11 procentnih poena manje verovatno da će ljudi reći da bi prihvatili muslimansku izbjeglicu nego hrišćansku. Takođe su otkrili da su ljudi manje spremni da prihvate muškarce koji traže azil nego žene. Koliko su „zaslužni“ ljudi mislili da su izbeglice takođe igrale ulogu, pri čemu su izbeglice koje traže azil za ekonomske prilike bile daleko manje prihvaćene od žrtava političkog, verskog ili etničkog progona. Žrtve torture su takođe bile češće prihvaćene, kao i tražioci azila bez nedoslednosti u svojim pričama. Na grafikonu ispod možete videti sve različite metrike o kojima su se pitali Bansak, Hainmueller i Hangartner i kako je to uticalo na podršku izbeglicama.
I bar nekoliko od ovih faktora nam pomaže da bolje razumemo zašto je podrška ukrajinskim izbeglicama tako visoka. Prvo i najvažnije, smatra se da ukrajinske izbeglice dele veliku kulturnu sličnost sa drugim Evropljanima, posebno zato što su uglavnom belci i hrišćani. Zaista, ljudi koji nisu belci koji beže iz Ukrajine suočili su se sa mnogo većim preprekama. Polna struktura ukrajinskih izbeglica je takođe veoma različita od talasa izbeglica koji je stigao u Evropu 2015. Muškarcima mlađim od 60 godina zabranjeno je da napuste Ukrajinu, što znači da su ogromnu većinu ukrajinskih izbeglica žene i deca. U 2015. godini, 54 odsto tražilaca azila bili su muškarci, 17 odsto žene i 29 odsto deca, delom zato što je put, često od Bliskog istoka do Evrope, bio duži i opasniji.
„Percipacija „zaslužnosti“ ukrajinskih izbeglica je takođe posebno jasna: sa slikovitim slikama ruskog nasilja koje dominiraju medijima i evropskim javnim mnjenjem koji su pretežno na strani Ukrajine, mnogi Evropljani su simpatični prema ukrajinskim izbeglicama. Bansak, profesor na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu, rekao mi je da bi još jedna komponenta koja je ovde u igri mogla biti osećaj evropske solidarnosti sa Ukrajinom protiv ruske agresije. Na invaziju Rusije gleda se kao na direktniju pretnju u Evropi od građanskog rata u Siriji. Hangartner, još jedan od autora studije, naglasio je uočenu kulturnu sličnost, plus činjenica da su većina izbeglica žene i deca, pokretač solidarnosti. Javno mnjenje u Evropi, rekao mi je Hangartner, samo je naklonjenije tipičnom profilu ukrajinske izbeglice – koji u ovom trenutku ima tendenciju da bude hrišćanski i ženski.
Ali proučitech je takođe otkrio da se način na koji ljudi osećaju prema izbeglicama često menja, posebno kako vreme odmiče. Ovo može delom biti zato što ljudi počinju da brinu da izbeglice mogu biti ekonomski teret, iako postoje dokazi da čak i samo prisustvo izbeglica u nekoj zemlji može da izazove reakciju, što sugeriše da podrška ukrajinskim izbeglicama može da opadne dok gledaju u različite zemlje za sklonište.
Još jednom, ovde može biti poučno ono što se dogodilo kada su stotine hiljada izbeglica iz Sirije, Avganistana i Iraka zatražile azil u Evropi. Kada je broj izbeglica koje su stizale preko Sredozemnog mora prvi put naglo porastao u avgustu i septembru 2015, javno mnjenje u mnogim, posebno zapadnim, evropskim zemljama u početku je pozitivno reagovalo na medijsko izveštavanje, pri čemu su mnogi Evropljani rekli da bi dobrodošli izbeglicama. Na primer, nakon što su fotografije Alana Kurdija, trogodišnjeg sirijskog dečaka koji se utopio dok je prelazio Mediteran, dobile veliku pokrivenost u tradicionalnim i društvenim medijima, Francuska je videla zamah od 9 tačaka ka prihvatanju izbeglica u periodu od nedelju dana, dok se broj dnevnih donacija fondu Crvenog krsta za izbeglice u Švedskoj nakratko povećao preko 100 puta. U Nemačkoj i Austriji, navijačka publika je dočekala izbeglice na železničkim stanicama, dok je desetine hiljada marširalo u znak podrške u Britaniji.
Ali ovaj efekat je bio kratkotrajan i javno raspoloženje se ubrzo promenilo. Nemačka anketa u septembru pokazala je da je 38 odsto ispitanika zabrinuto zbog broja izbeglica koje dolaze, ali je do oktobra taj broj porastao na 51 odsto. Do 2016. Nemci su još manje podržavali izbeglice. U međuvremenu, u Velikoj Britaniji, 60 odsto ispitanika je u septembru reklo da misle da bi zemlja trebalo da primi sličan ili veći broj sirijskih izbeglica nego ranije, ali je do novembra taj broj pao na 44 odsto. Na kraju krajeva, evropske zemlje su prihvatile mnoge izbeglice – preko milion samo iz Sirije, od kojih je 59 odsto prihvatila Nemačka – iako su mnoge odbijene i nastavljaju da budu.
Dakle, iako postoji niz razloga zašto su ukrajinske izbeglice široko prihvaćene u ovom trenutku, nema garancije da će to i dalje biti istinito, posebno ako je istorija indikacija.
Jedan poučan primer može biti ono što se dogodilo tokom invazije Sovjetskog Saveza na Mađarsku 1956. Kako su sovjetski tenkovi ušli u Budimpeštu nakon višednevnih demonstracija, oko 180.000 Mađara je pobeglo u Austriju. Kao i Ukrajinci danas, imali su mnoga obeležja izbeglica koja bi bila dobrodošla – delili su ten kože i veru sa Austrijancima i izvor njihovog progona je bio očigledan. Da ne spominjemo, Mađarska ne samo da deli granicu sa Austrijom, već je zapravo bila deo iste zemlje pre manje od 40 godina. Ali, slično onome što se dogodilo izbeglicama 2015. godine, početna podrška mađarskim izbeglicama ubrzo je ustupila mesto nenaklonosti, a Austrija je na kraju pozvala druge zemlje da prihvate preko 90 odsto onih koji su bežali.
Zato se dobrodošlica koju ukrajinske izbeglice primaju u mnogim delovima Evrope na kraju može pokazati kratkotrajnom. Bansak mi je rekao da bi očekivao da će stavovi ljudi prema ukrajinskim izbeglicama sada biti veoma pozitivni - ali nije uveren da će tako i ostati. „[Ljudi u različitim zemljama su pokazali vrlo, vrlo uobičajenu sklonost da se stvari istroše“, rekao je Bansak. Za godinu dana, rekao je on, stavovi prema ukrajinskim izbeglicama mogu izgledati veoma drugačije nego sada.
Kurir.rs/fivethirtyeight
NE PROPUSTITE
