Ovaj blagoverni rodio se 6./19. maja 1868. godine, kao sin cara Aleksandra III i carice Marije Fjodorovne. Vaspitan u duhu pobožnosti i uzdrživosti, on se svagda sećao da na dan njegovog rođenja Crkva slavi Svetog Mnogostradalnog Jova starozavetnog, koji je već stolećima uzor i simvol smirenog podnošenja patnji i iskušenja, uzdanja u Boga i vere nepokolebive. U jednom razgovoru sa predsednikom vlade Stolipinom, desetak godina pre svoje mučeničke končine, Car je izrazio uverenje da se on nije nimalo slučajno rodio na taj dan, i da je to znamenje njegovog budućeg stradalništva. Pa ipak, bio je svagda spreman da pogine za svoju veru i svoj narod, smatrajući to dužnošću monarha.
Rusija je ušla u rat 1914. da bi zaštitila male pravoslavne kraljevine, Srbiju i Crnu Goru, koje su ugrozile dve moćne germanske imperije Austro–Ugarska i Nemačka. Mada je Car Nikolaj imao izvrsne veze sa austrijskim i nemačkim dvorom, a sa kajzerom Vilhelmom bio lični prijatelj, on je smatrao da je njegova dužnost zaštita male braće, makar po cenu najvećih ličnih gubitaka. Iako su ga mnogi upozoravali na nedovoljnu spremnost ruske vojske za borbu, on je smatrao da će Gospod pomoći pravoslavnima. Čim su sukobi počeli, njegova supruga i kćeri su, kao milosrdne sestre, krenule da neguju ranjenike po bolnicama; pošto su prošle kurs i stekle potrebnu praksu, pomagale su i pri najtežim operacijama. Iako je bila Nemica, carica Aleksandra se svim srcem osećala kao pravoslavna Ruskinja, Matuška čitavog mnogostradalnog naroda, a njene kćeri su u te dane pokazale veliku požrtvovanost i molitvenost.
Godine 1917, iskoristivši pobunu u Petrogradu, grupa izdajnika – političara i generala – ubedila je Cara Nikolaja II da čitava Rusija traži od njega abdikaciju. Da bi se izbegao građanski rat, Car se odrekao prestola – prvo u korist sina Alekseja, a zatim u korist brata Mihaila. Međutim, tzv. februarskim revolucionarima, na čijem čelu je stajao zapadni plaćenik Kerenski, cilj je bio ukidanje same ustanove monarhije. Car, koji je govorio da je spreman da se odrekne ne samo krune, nego i života, za dobro svog naroda, Novog Izraila, uhapšen je s čitavom porodicom, i privremeno smešten u Carsko Selo. Na dan njegovog odrečenja od prestola, 4./17. marta 1917, u selu Kolomenskoje kod Moskve javila se čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Deržavne, koja je u rukama nosila znake carskog dostojanstva – skiptar (žezal) i deržavu (kuglu koja označava carsku vlast). Rusi su shvatili da je Nebeska Carica sada na prestolu njihove zemlje, pogružene u stihiju revolucionarnog užasa. Kasnije joj je akatist i molitvu sačinio Svjatjejši Tihon Ispovednik, Patrijarh Moskovski. Ona ikona se sačuvala do dana današnjeg i pravoslavni Hrišćani veruju da je ona pouzdani znak da će se Rusija obnoviti pod omoforom Prečiste Bogomajke.
U zatočenju je nočelo stradalništvo poslednjih Romanova. Kerenski je optužio caricu Aleksandru da je nemački špijun. Uprkos pristrasnoj istrazi, dokazano je da je carica potpuno nevina i sasvim odana svojoj novoj Otadžbini. To nije smetalo vojnicima – čuvarima Romanova da se izruguju Caru, pokazujući mu da je sada „običan građanin“, koji ima „ista prava kao i drugi“. Nikolaj II je ostao krotak i smiren – na Uskrs 1917, recimo, pozvao je stražare da zajedno s njim i njegovom porodicom proslave Praznik nad praznicima. Vojnike je to veoma ganulo.
Dok je Car bio u ropstvu, među pobožnim Rusima širila su se proročanstva o njegovoj skoroj mučeničkoj smrti. Mnogi su se sećali reči svetog starca Avelja, zatvornika koji je još Pavlu I Romanovu prorekao šta će biti s njegovom lozom. Ovaj Avelj je poslednjeg ruskog monarha video kao žrtvu koja će biti prineta za očišćenje ruskog naroda. Mitropolit moskovski Makarije imao je 1917. viđenje Cara Nikolaja II koji od Gospoda Isusa Hrista prima i ispija čašu stradanja namenjenu Rusiji, posle čega se čuje glas: „Car je narodnu krivicu uzeo na sebe, i Rusima je oprošteno.“ Četrnaestogodišnja poslušnica Ržiščevog manastira Olga iste, 1917, četrdeset dana i četrdeset noći nalazila se u stanju obamrlosti. Za to vreme Gospod ju je udostojio viđenja kako nebeskih obitelji, tako i adskih muka grešnika. Olga je videla gonjenja koja čekaju pravoslavne zbog vere u Hrista; takođe, imala je priliku da ugleda Cara Nikolaja koji je sedeo za velikom trpezom u Carstvu Božijem, u čijem je čelu bio sam Spasitelj. Sva ova viđenja i otkrivenja svedočila su verujućima da će se njihov svenarodni Baćuška uskoro uzeti sa zemlje i preseliti u nebeske obitelji.
Lenjin je u Rusiju stigao u aprilu 1917. Poslali su ga Nemci, opremivši ga novcem i uputstvima za rušenje ruske države. Ovaj krvožedni zlikovac je, zahvaljujući izdajničkom ponašanju tzv. Privremene vlade, u oktobru 1917. izvršio prevrat koji je njega i boljševike ustoličio na vlasti. Kerenskije pobegao iz Rusije, ostavivši Romanove u rukama komunističkih hordi. Carska porodica vođena je po zabitima Rusije, samo da ne bi bila oslobođena. U to vreme, „saveznički“ Zapad okrenuo je leđa Nikolaju II. Kajzer Vilhelm je pokušao da kod boljševika izdejstvuje puštanje Romanova na slobodu; kada je carica Aleksandra čula da Vilhelm to nudi zato što je ona – Nemica, odlučno je odbila njegovu pomoć, govoreći da bi pre volela da umre, nego da pristane na pomoć od neprijatelja Rusije, njene nove Otadžbine. Posle Tobolska, gde su izvesno vreme bili smešteni, Carski Strastoterpci odvedeni su u uralski grad Jekatirinburg. Njihovo tamnovanje je bilo sušta svetlost: molili su se Bogu, čitali žitija svetih, a naročito mučenika, i pripremali se za Nebesko Carstvo. Naročito je carica pokazala primer veličanstvenog podnošenja patnje: molila se puno za Rusiju i ruski narod, u pismima hrabrila svoje maloverne prijatelje i svedočila kako u duši neprekidno oseća pashalnu radost.
Najstarija kći, Olga, u jednom od pisama prenela je poslednju poruku krotkoga i blagovernog ruskog imperatora: „Otac moli da poručim svima, koji su mu ostali verni, i onima, na koje može imati uticaja, da se ne svete za njega jer je on svima oprostio i za sve se moli, a da se ne svete ni zbog sebe, nego da pamte da će ovo zlo, koje je sada u svetu prisutno, biti još silnije, ali da zlo ne može biti pobeđeno zlom, nego samo ljubavlju“… U beležnicama Carevih kćeri ostala je zapisana pesma pod naslovom „Molitva“, u kojoj su, između ostalog, i ovakvi stihovi: „A kad i grob već pred nama zine, / nadljudska snaga, od Tebe data, /s usana naših u visine/ moliće krotko za dželata…“ Naročitu trpeljivost i smirenost pokazao je maloletni carević Aleksej, koji je svojom nezlobivošću i dobrotom plenio i surove boljševike.Jednom prilikom je rekao majci: „Mama, voleo bih da umrem. Ne plašim se smrti, samo se bojim šta će ovi da nam urade“. Ovo jagnje prineto je, u ime svih pravoslavnih Rusa, na žrtvenik Božiji – kao žrtva za grehe naroda, ogrezlog u tamu i bezbožje, naroda koji skoro ništa nije učinio da bi zaštitio pomazanika Gospodnjeg i njegovu porodicu.
1./14. jula 1918, po dopuštenju Jurovskog, komandanta boljševika koji su čuvali Cara, u dom Ipatjeva, gde su Romanovi bili smešteni, došao je sveštenik Jovan Storožev sa đakonom, da bi odslužili službu. Pošto je protojerej Storožev i ranije je dolazio, primetio je neku čudnu promenu kod Carske Porodice: oni, koji su skupa pevali u toku bogosluženja, sada su ćutali. A kada su, umesto da pročitaju molitvu „So svjatimi upokoj“, sveštenik i đakon, ni sami ne znajući zašto, istu zapevali, sa zaprepašćenjem su ustanovili da su Car i njegovi klekli i da se na kolenima, s dubokim umilenjem, mole. Tek kasnije, kad je čuo za ubistvo, otac Jovan je shvatio: Romanovi su znali da se ova molitva peva za njih.
Po direktnom naređenju Lenjina i Sverdlova, u noći 4. 17. jula streljana je Carska Porodica: Nikolaj II Romanov, njegova supruga Aleksandra, carević Aleksej, carevne: Olga, Tatjana, Marija i Anastasija, kao i sluge koje su ostale verne pomazaniku Gospodnjem do smrti: lekar Botkin, sobarica Demidova, lakej Trup i poslužnik Haritocov. Streljanje su obavili stranci – Jurovski, Jevrejin, još prethodno je svim Rusima oduzeo oružje ili ih poslao na druge dužnosti. Boljševici su pucali iz revolvera, nimilosrdno. Velika kneginja Anastasija bila je samo ranjena. Nju su zverski ubili bajonetima. Kad se ovaj krvavi pir završio, tela su spaljena i bačena u Ganinsku jamu, a zatim je na njih sipan kreč, da bi se zatrli tragovi zločina. Ubice su novost javile Lenjinu i Sverdlovu. Boljševici su kasnije saopštili da je, zbog „kontrarevolucionarne delatnosti“, ubijen samo Car Nikolaj II; ali istina se brzo pročula.
Kad su trupe belih, koje su se borile protiv boljševičkih hordi, ušle u Jekatarinburg i oslobodile ga, tragovi zločina bili su još sveži. U prizemlju Ipatijevog doma, u sobi u kojoj je ubistvo izvršeno, nađeni su carskom krvlju ispisani crnomagijski simboli koji su ukazivali na činjenicu da je ubistvo imalo ritualni karakter – obezglavljivanja Rusije kao pravoslavnog Carstva, poslednjeg u svetu. Takođe, nije bilo ni malo slučajno što su Romanovi streljani u kući izvesnog Ipatjeva: 1613. se ruski narod, preko svojih najboljih crkvenih i društvenih delatnika, zakleo na vernost lozi Romanova upravo u Ipatjevom manastiru. Što se Jekaterinburga tiče, on je dobio ime naredbodavca ubistva – Sverdlovsk. Trag zla nečoveštvom smrdi i do naših dana. Onaj koji je srušio kuću u kojoj je ubijen poslednji ruski Car, zato što je postala pokloničko mesto gde su se sabirali pravoslavni sa svih strana Rusije, zvao se Boris Jeljcin. Rušenje je obavio kao šef uralskog oblasnog komiteta KP SSSR 1977. godine.
Što se ubica tiče, oni su kaznu doživeli još na zemlji. Sverdlov je otrovan šest meseci posle ubistva Romanova, a Lenjin je umro u mukama sifilističnog ludila.
Zbog velike pobožnosti i čestitosti, kao i zbog hrišćanski podnete žrtve za dobro ruskog naroda, Ruska Zagranična Crkva kanonizovala je Carske Strastoterpce (Mukotrpce) 1981. godine. U samoj Rusiji, oni su kao mesno poštovani sveti, kanonizovani na teritoriji nekih eparhija Moskovske patrijaršije, od kojih je jedna Jekaterinburška. U narodu je, pak, poštovanje Cara Nikolaja i njegove porodice izuzetno veliko, i pravoslavni se mole Svetim Carskim Novomučenicima da ih zastupaju pred prestolom Božjim. Od čuda koja su se tim molitvenim zastupništvom zbila navešćemo samo jedno, koje se nije desilo Rusu, no Špancu (1989). 48–godišnji Španac iz Barselone, Mateo Gratakos Venderel, nekoliko godina teško je patio od bolova u predelu bubrega. Sva ispitivanja su pokazivala da je “ zdrav“, i lekari su ga ubeđivali da umišlja. Jedne noći, kad su bolovi postali neizdrživi, on je, na granici očajanja, počeo da se moli Caru –Mučeniku da bi ga ovaj zastupao pred Gospodom. Iako još nije bio pravoslavan, Mateo je u svom domu imao Carevu ikonicu, znao je njegov život i poštovao ga. Te noći bilo mu je lakše, a sutradan je, na novom pregledu, otkriveno da je zaista bolestan, i da ima kamen u bubregu, koji do tada lekari nisu bili u stanju da nađu. U toku narednih mesec dana Mateo se molio Caru i kamen je bio izlučen bez ikakve hirurške intervencije. Posle ovog događaja, Mateo je prešao na Pravoslavlje.
Kurir.rs/Svetigora
NE PROPUSTITE
