U tekstu koji je objavljen početkom marta za Boston Gloub, kolumnista Džef Džejkobi je sugerisao da „Da bi izbegao sudbinu Ukrajine, Tajvanu su potrebne nuklearne rakete – odmah“. Džejkobi je napisao svoje reči samo nekoliko dana o ruskoj ničim izazvanoj i potpuno neopravdanoj invaziji na Ukrajinu, i izneo je odličnu poentu – naime da je Ukrajina nakratko bila treća po veličini nuklearna sila na svetu.
Hiljade komada nuklearnog oružja ostavljeno je u zemlji nakon raspada Sovjetskog Saveza.
Ipak, Ukrajina je donela odluku o potpunoj denuklearizaciji, a u zamenu su SAD, UK i Rusija garantovale bezbednost Ukrajine u sporazumu iz 1994. poznatom kao Budimpeštanski memorandum. Gledajući unazad, većina zakonodavaca u Kijevu verovatno žali zbog te odluke, jer je malo verovatno da bi Ukrajina bila napadnuta da je još uvek imala to oružje. Moskva ne bi rizikovala nuklearni uzvratni udar, tvrdilo se - što su izneli Džejkobi i drugi.
Samo nekoliko dana nakon Džekobijevog teksta, Unija zabrinutih naučnika je razmišljala o sličnom pitanju: „Da li bi američko nuklearno oružje moglo da spreči napad na Tajvan?“ Međutim, Gregori Kulacki, kineski menadžer projekta za nestranačku grupu, sugerisao je da razmeštanje američkog nuklearnog oružja verovatno neće sprečiti napad. Kako je naveo, „predsednik Truman je pretio da će upotrebiti nuklearno oružje protiv kineskih komunističkih snaga u Koreji, ali su one nastavili da se bore. Predsednik Ajzenhauer je zapretio da će upotrebiti nuklearno oružje protiv kontinentalne Kine tokom krize u Tajvanskom moreuzu 1950-ih. Još jednom, to nije odvratilo Peking da teži i ostvari svoje ciljeve."
To je jednostavno zato što je kineska vojna doktrina izgrađena oko ideje da mora voditi konvencionalni rat u uslovima nuklearnog odvraćanja. Drugim rečima, Kina bi ušla all in – iu opasnoj igri nuklearnog pokera, pokušala bi da pozove Vašington na blef. Peking jednostavno očekuje da Sjedinjene Države neće krenuti putem „nuklearnog Armagedona“ za ostrvo koje malo Amerikanaca može da postavi na mapu, piše portal 19fortyfive
Sada, gde je problem malo mutniji i složeniji je činjenica da Tajvan nije pravno priznat u većem delu sveta. Trenutno, samo 13 zemalja i Vatikan priznali su Tajvan kao suverenu državu. Zapravo, samo prošle godine Nikaragva je prekinula veze sa Tajpejem i priznala Peking kao jedinu Kinu.
Međutim, to bi moglo da ide u prilog Tajpeju ako bude nastojao da razvije nuklearno oružje. Godine 1968, Tajvan – tada priznat kao Republika Kina od strane Ujedinjenih nacija – potpisao je Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT). Nakon što je mesto „Kine“ u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i Savetu bezbednosti vraćeno iz Tajpeja u Peking 1971. godine, NPT, kao i Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA), koordinirali su samo sa Pekingom.
U stvari, od kasnih 1960-ih do 1980-ih, Tajpej je pokušavao da razvije nuklearno oružje. Za vladu u Tajpeju, mišljenje je da bi takvo oružje izjednačilo izglede, ali za Peking je moglo biti opravdanje za napad. Tajvan je konačno odustao od svojih napora zbog diplomatskog pritiska Sjedinjenih Država.
Čak i danas ostaje malo verovatno da će Tajvan ikada razviti nuklearno oružje.
Kineski analitičari zapravo sugerišu da posedovanje nuklearnog oružja verovatno ne bi koristilo samoupravnom ostrvu. Kao što je navedeno, Peking bi takvo raspoređivanje takvog oružja mogao da vidi kao opravdanje za rat. Nuklearni arsenal možda neće odvratiti Kinu kao protivbrodske rakete. Štaviše, nuklearno oružje bi samo osiguralo da Kina uzvrati snažan udarac – i uništi ostrvsku državu.
Kako trenutno stoji, Peking tvrdi da je Tajvan otcepljena provincija. Prisustvo nuklearnog oružja moglo bi naterati Peking da vidi Tajvan kao američkog nuklearnog posrednika koji treba da bude eliminisan po svaku cenu – a Komunistička partija Kine bi mogla da se kladi da Amerikanci neće rizikovati nuklearno uništenje nad ostrvom koje većina ne može da postavi na mapi.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
