Zvaničnici NATO-a i zapadni mediji nisu krili svoje oduševljenje što je ukrajinska kontraofanziva primorala naglo povlačenje ruskih trupa sa značajnog dela teritorije u blizini grada Harkova na istoku zemlje. Čini se da je napad iznenadio Kremlj.
Ruski lideri su očekivali da će glavna kontraofanziva doći na jugu, a čini se da je najveći deo napora Kijeva usmeren na taj region. Ipak, gubitak na istoku predstavlja značajan vojni neuspeh — i još veću sramotu — za rusku vojnu komandu i Putinovu vladu, prenosi Nešenel Interest.
Entuzijastične proukrajinske ličnosti u Evropi i Sjedinjenim Državama slave i tvrde da uspeh Kijeva predstavlja ukupan poraz Rusije u ratu. Prema toj tezi, ruski predsednik Vladimir Putin moraće da prihvati mirovni sporazum koji je daleko ispod prvobitnih ciljeva Kremlja. Najbolje čemu se navodno može nadati je sporazum kojim se vraća status kuo ante—što bi značilo da Moskva ne dobije teritoriju, niti da Ukrajina bude sprečena da se pridruži NATO-u. Optimističniji tipovi spekulišu da bi tako spektakularni neuspeh, koji dolazi nakon ogromnih žrtava i potrošenog novca, mogao dovesti do Putinovog svrgavanja.
Takve proslave su veoma preuranjene. Rusija i dalje ima nekoliko vojnih opcija, a neki od scenarija bi trebalo da duboko zabrinu Sjedinjene Države i njihove saveznike u NATO-u.
Opcija 1: Moskva bi mogla da pokrene kontra-ofanzivu – onu koja se fokusira na crnomorsku luku Odesu. Taj grad je poslednji izlaz Ukrajine na Crno more, a njegovo zauzimanje bi Ukrajinu praktično učinilo zemljom bez izlaza na more. To bi takođe dalo Rusiji adut na glavnoj ekonomskoj liniji Ukrajine, pošto većina kijevskog izvoza i uvoza protiče kroz Odesu. Gubitak tog grada bio bi kolosalan ekonomski i psihološki udarac za Ukrajinu. S obzirom na to da je Rusija premestila znatan broj trupa i količine naoružanja iz istočne Ukrajine na jug čak i pre istočne ofanzive Kijeva, postoji velika verovatnoća da je Odesa sada glavna meta Moskve. Već preopterećene ukrajinske snage na jugu bile bi pod velikim pritiskom da odbiju zajednički ruski napad.
Opcija 2: Iako bi bila izuzetno ambiciozna, Rusi bi mogli da razmišljaju o pokretanju velikog „pokreta klešta“, slanju trupa na sever iz postojećih uporišta na jugu Ukrajine i pokretanju nove ofanzive iz Rusije na severoistok Ukrajine. Cilj bi bio da se odseku trenutno pobedničke ukrajinske trupe kod Harkova. Takva strategija bi podsećala na ofanzivu Sovjetskog Saveza 1942. u kojoj je čitava, preopterećena nemačka armija zarobljena u Staljingradu. Sličan uspeh u ovom slučaju mogao bi biti smrtni udarac ukrajinskom vojnom otporu. Međutim, logistika za izvođenje takvog manevra na velikoj teritoriji bila bi zastrašujuća, a logistika je do sada bila očigledna slabost ruske vojske u Ukrajini. To ograničenje verovatno čini tako složenu operaciju najmanje privlačnom opcijom za Kremlj.
Opcija 3: Putin bi mogao da naredi punu nacionalnu mobilizaciju. Do sada je Rusija vodila rat u Ukrajini ograničenim sredstvima. Najverovatnije je ta odluka bila odraz preteranog optimizma da će kijevska vojska propasti, da će se prorusi u južnim i istočnim oblastima Ukrajine okupiti za rusku stvar, a vlada ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog brzo će tražiti mir. Ništa od toga se nije dogodilo. Pored toga, Kremlj je potcenio odlučnost NATO-a da u Ukrajinu ubaci ogromne količine kvalitetnog naoružanja.
Putin bi možda odlučio da ispravi svoju prvobitnu grešku. Teški rat je već uzeo veliki danak ukrajinskom vojnom osoblju. Pošto je stanovništvo Rusije skoro tri puta veće od ukrajinskog, malo je verovatno da bi Kijev mogao da preživi dug rat iscrpljivanja čak i na sadašnjem nivou raspoređivanja ruskih trupa. Potpuna mobilizacija bi Moskvi dala nepremostivu prednost.
Opcija 4: Rusija, omamljena od svog trenutnog poniženja, odlučuje da reši stvari brzo i odlučno upotrebom taktičkog nuklearnog oružja. Takav napad čak i sa nekoliko oružja bi zbrisao velike delove kijevske vojske i prouzrokovao raspad efektivnog otpora. Probijanje nuklearnog praga bio bi monumentalan, izuzetno opasan potez i Putin to svakako razume. Ipak, ako zaključi da je jedina alternativa prihvatanje ponižavajućeg, NATO nametnutog rešenja koje bi rizikovalo njegovu vlast, bilo bi glupo pretpostaviti da on nikada ne bi rizikovao.
Zaista, kao što je već diskutovano na drugim mestima, ruska liderska elita smatra Ukrajinu vitalnim interesom nacionalne bezbednosti. Nacije koje se suoče sa pretnjom vitalnim interesima učiniće skoro sve da odbiju takvu pretnju. U slučaju Rusije, ne može se isključiti pribegavanje upotrebi taktičkog nuklearnog oružja kako bi se porazio zastupnik NATO-a u trenutnom ratu. Sjedinjene Države i njihov evroEvropski saveznici su godinama opasno nesvesni eskalirajućih upozorenja Kremlja da Moskva nikada neće dozvoliti da Ukrajina postane politički i vojni pion NATO-a. To arogantno, glupo nepoštovanje ruske ključne bezbednosne zone bio je glavni okidač za Putinovu invaziju na Ukrajinu.
Upotreba nuklearnog oružja bi izazvala konfrontaciju između Moskve i Vašingtona koja bi bila konkurentna onoj u Kubanskoj raketnoj krizi. Ali mogući odgovori NATO-a na rusku upotrebu taktičkih nuklearnih bombi su definitivno ograničeni osim ako Sjedinjene Države ne žele da slučajno rizikuju Armagedon.
Proslavljanje nedavnih vojnih uspeha Ukrajine je i preuranjeno i veoma preterano. Zaista, navijanje bi se moglo pokazati kao potpuno pogrešno i neprikladno. Lideri NATO-a i zapadni mediji moraju da shvate da možda slave uvod u produženi, izuzetno krvavi rat ili čak nadolazeću nuklearnu katastrofu.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
