OSTAJE SAMO DA UBIJAJU SVEŠTENIKE I VERNIKE: Kijevsko-pečerska lavre KLJUČNI MANASTIR i za Ukrajinu i Rusiju, BITKA je u toku

Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, koja se tradicionalno vezuje za Moskovsku patrijaršiju, nije produžen zakup dve crkve u Kijevsko-pečerskoj lavri.

Zapravo oni oduzimaju deo lavre od Ukrajinske pravoslavne crkve. Donedavno politika ukrajinskih vlasti nije pokazivala mnogo interesovanja za crkvena pitanja, a sada želi da umanji bilo kakav uticaj Moskovske patrijaršije i RPC u Ukrajini.

Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi ne pomažu ni izmene u povelji, iz koje su izbrisane skoro sve refernce na Rusku pravoslavnu crkvu, niti izjave njenih arhijereja da nemaju ništa zajedničko sa Moskvom.

Ruska pravoslavna crkva i dalje ih doživljava kao vlastite, a godine „duhovne veze" sa Moskvom, sa kojom se UPC naprosto ponosila i dan danas imaju uticaja.

UPC počinje da gubi lavru, iako to uopšte ne znači da njen glavni „konkurent", autokefalna PCU, Pravoslavna crkva Ukrajine, počinje da je dobija.

Šta je Kijevsko-pečerska lavra?

Sveto-Uspenska Kijevsko-pečerska lavra, koja se od 1990. nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine je neformalna prestonica istočnoslovenskog pravoslavlja.

Manastir je zaživeo u XI veku, za vreme Kneza Jaroslava Mudrog, odnosno nekih stotinak godina pre nego što je Moskva osnovana dosta severnije.

Upravo zbog toga Kijev govori da nema nikakvih osnova da Kijevsko-pečerska lavra istorijski pripada Moskovskoj patrijaršiji: Lavra je mnogo starija i od same Moskve, i od njene patrijaršije.

Kijevsko-pečersku lavru još često nazivaju izvorištem monaške tradicije ruske zemlje, naime od tog istorijskog perioda poreklo o državnom mitu vode i današnja Ukrajina, i današnja Rusija.

Na teritoriji Kijevsko-pečerske lavre živelo je i sahranjeno mnogo crkvenih podvižnika, koji su zatim bili proglašeni za svece, ovde se nalaze grobovi istaknutih istorijskih ličnosti.

Od Nestora letopisca do inoka Ilije Pečerskog, koji se smatra prototipom Ilje Muromca, od hetmana velikog kneza Litvanije Konstantina Ostroškog do reformatora i državnika Petra Stolipina, koga veoma poštuju sadašnje ruske vlasti.

Kijevsko-pečerska lavra igra ključnu ulogu u istoriji kako ukrajinskog, tako i ruskog pravoslavlja, kako ukrajinske tako i ruske države.

Tokom viševekovnog postojanja ovaj ogromni manastir nikada nije bio potpuno uništen. Teška vremena za njega nastupila su nakon uspostavljanja sovjetske vlasti u Ukrajini. Prvo su ga 1926. godine zatvorili i pretvorili u „Sveukrajinski muzejski grad". Tokom Drugog svetskog rata manastir je ponovo počeo da radi uz dozvolu okupacionih vlasti. Zatim je ponovo zatvoren 1961. godine, u sklopu Hruščovljeve antireligijske kamapanje. Lavra je pretvorena u istorijsko-kulturni državni rezervat. I to baš na hiljadugodišnjicu od kada je Ruska zemlja primila hrišćanstvo, 1888. Lavra je predata Ruskoj pravoslavnoj crkvi, drugih crkava u to vreme, u Sovjetskom Savezu, nije ni bilo.

Preciznije, tada je crkvi predat samo deo lavre, udaljene pećine i objekat u kome će kasnije biti otvorena Kijevska duhovna seminarija. Postepeno se širila teritorija pod kontrolom ukrajinskog dela Ruske pravoslavne crkve, koja je kasnije postala deo Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije.

Godine 2013, za vreme predsednika Viktora Janukoviča, vlada Nikolaja Azarova odlučila je da preda UPC (MP) na besplatno korišćenje „kompleks zgrada i objekata" lavre na osnovu spiska od 79 stavki.

Struktura Kijevsko-pečerska lavre sastoji se iz dva dela odvojena zidom. U Gornjoj lavri se uglavnom nalaze objekti kompleksa kao što su muzeji, galerije ili, na primer, nacionalna istorijska biblioteka. Međutim, među ovim objektima nalaze se dva hrama koji se UPC (MP) iznajmljuju po satu.

U Donjoj lavri se nalaze objekti koje UPC koristi na osnovu već pomenutog ukaza vlade Azarova. Nju čine hramovi, čuvene pećine iz lavre, seminarija, dihovna akademija, sinodalna odeljenja i zvanična rezidencija predstojatelja UPC mitropolita Onufrija.

Bitke za lavru

Kijevsko-pečeska lavra nije samo prestonica ukrajinskog pravoslavlja već je i predmet stalnih sporova između različitih ogranaka istog tog ukrajinskog pravoslavlja.

Tadašnji mitropolit kijevski i egzarh Ukrajine Filaret (Denisenko) potpisao je dokument o prenosu Lavre crkvi 1988. Već nekoliko godina kasnije, 1992, Filaret je pokrenuo inicijativu za potpuno odvajanje Ukrajinske pravoslavne crkve od RPC, a čak je i prikupio potpise episkopata sa odgovarajućim apelom.

Međutim, već posle nekoliko nedelja, a nije isključeno da je bilo pod pritiskom Moskve, ukrajinski episkopi održali su Arhijerejski sabor u Harkovu na kome je Filaret razrešen dužnosti, a Vladimir (Sabodan) izabran za novog mitropolita kijevskog.

Filaret nije priznao ovu odluku. Štaviše, bio je odlučan da njegovu rezidenciju u Lavri ne ustupi novoizabranom nasledniku, kojega je nazvao nelegitimnim.

Sudeći po memoarima učesnika tih događaja, ljudi iz Filaretovog okruženja su se okrenuli UNA-UNSO, radikalnoj nacionalističkoj organizaciji, koju je tada predvodio 28-godišnji Dmitrij Korčinski.

„Mi smo još sredinom 80-ih hteli da organizujemo nacionalnu revoluciju, a 1991. smo stvorili paravojnu organizaciju", odgovara Korčinski na pitanje kako bi on okarakterisao sebe i kolege u leto 1992.

Oni su tada već imali iskustvo u pravim ratnim dejstvima u Pridnjestrovlju, a tome je prethodilo učešće u gruzijsko-abhazijskom konfliktu i Prvom čečenskom ratu. Tada je 1992. Korčinski postavio obezbeđenje oko rezidencije Filareta u Ulici Puškinskaja u centru Kijeva, a pored Saborne crkve svetog Vladimira koja se nalazi u blizini.

Tokom noći 19. juna nekoliko desetina „unsovaca" (pripadnika UNA-UNSO radikalne nacionalističke organizacije) preskočila je zid manastira i brzo zauzela jedan od objekata lavre.

Računali smo na to, kaže Korčinski, da će u lavru doći i sam Filaret.

„Nakon njegovog pojavljivanja bili bismo makar malo pokriveni u vezi sa Krivičnim zakonikom. U tom slučaju naša akcija ne bi bila razbojništvo, već uzimanje u zaštitu imovine pod upravom pravog vlasnika", objasnio je on kasnije.

Ali umesto Filareta posle četiri sata u Lavru su stigle snage specijalne policije, a „unsovci" su bili primorani da se predaju.

Korčinski kaže da se, prema njegovim informacijama, Filaretov automobil te noći dovezao do zidina lavre ali jerarh se nije odlučio da uđe unutra. Sam Filaret nikada nije komentarisao ovu priču.

Ovo je bio jedini pokušaj nasilnog zauzimanja lavre u novijoj istoriji Ukrajine.

Ovog leta, kada je BBC vodio razgovor sa Dmitrijem Korčinskim, on je izrazio uverenje da danas, ako bi autokefalnoj PCU u nekom trenutku bila potrebna pomoć dobrovoljaca sa fronta da uđe u lavru, bilo bi dovoljno onih koji bi to želeli.

Upitan da li se plaši optužbi za raspirivanje verske mržnje, Korčinski jednostavno odgovara:

„Ako se ne plašimo ruskih tenkova, da li treba da se plašimo policijskih marica?"

Još jedan dramatičan trenutak u istoriji Kijevsko-pečerske lavre bilo je veče 22. februara 2014. godine. Dok je Kijev oplakivao desetine aktivista koji su stradali na Majdanu, predsednik Viktor Janukovič je upravo bežao iz Kijeva, na Evromajdan je stigla vest da „moskovski popovi" iznose istorijske dragocenosti iz Lavre.

Na Majdanu se odmah formirala kolona, koja je krenula ka lavri. Raspoloženje među aktivistima bilo je radikalno. U tom trenutku šef pres-službe Ukrajinske pravoslavne crkve (MP) Vasilij Anisimov rekao je ruskoj novinskoj agenciji „Interfaks" da je „70 naoružanih militanata postavilo patrole oko manastira, ušlo unutra, nikog ne puštaju i kažu da će u bliskoj budućnosti doneti odluku o prenosu tog manastira takozvanoj Kijevskoj patrijaršiji.

Ovu izjavu odmah su preneli ruski mediji. Tadašnji mitropolit perejaslavski UPC (MP) Aleksandar (Drabinko) rekao je za BBC da je odmah shvatio da je situacija kritična.

„Odmah sam otišao kod Filareta i zamolio ga da opozove ljude", priseća se on.

U Lavru su odmah stigli Petro Porošenko i Arsen Avakov, koji su uspeli da zaustave uzbuđenu masu baš kod rampe na ulazu. Na inicijativu mitropolita Aleksandra, prenos sa kamera po obodu Lavre pušten je na internet kako bi se svi uverili da nije bilo nikakvog preuzimanja lavre.

Tada su, nastavlja mitropolit Aleksandar, predstavnici ukrajinskih pravoslavnih crkava Moskovske i Kijevske patrijaršije održali neformalni sastanak u takozvanom „afganistanskom" hramu (Hram Vaskresenja Hristovog), u blizini Lavre.

„Tada smo tražili da niko ne zauzima Lavru, jer bi to dovelo do provokacije koja bi omogućila [Rusiji] da „dođe i brani pravoslavlje. Ako bi tada [majdanovci] ušli u Lavru, siguran sam da bi to pokrenulo rusku agresije na Ukrajinu mnogo ranije, već bismo imali okupaciju Kijeva...Uostalom, Ukrajina u to vreme praktično nije imala vojsku", podseća mitropolit.

Na kraju su tada uspeli da izbegnu žestoki sukob. Međutim, veliku deo društva ostao je da se pita zbog čega Lavru, koja je imovina celog ukrajinskog naroda, celog ukrajinskog pravoslavlja, koristi samo jedan njen ogranak.

(Kurir.rs/BBC)