Lice male Nilofar Ajubi bilo je još crveno od šamara koji ju je oborio na zemlju dok se igrala na ulicama Kunduza, u severnom Avganistanu.
Tek je napunila četiri godine kad se nepoznati, bradati čovek preteći nadneo nad nju i stavio ruku na njene grudi, tražeći znake „ženstvenosti".
Pošto ju je udario preko lica, zapretio joj je rekavši da ako je bude video još jednom bez vela, ostrviće se na njenog oca.
„Otišla sam kući plačući i moj otac je bio toliko ljut da se zacrveneo u licu. Kipteo je od besa", priseća se Nilofar 23 godine posle incidenta, u intervjuu za BBC.
„Sećam se kako je kružio po sobi mrmljajući sebi u bradu: 'Kako se usuđuje da te takne?'"
I onda je doneo radikalnu odluku: „Tražio je od moje majke da donese makaze, odsekao mi kosu i rekao: 'Oblači je kao dečaka'".
Nilofar je odrasla u Avganistanu tokom prve talibanske vladavine nad zemljom, od 1996. do 2001. godine.
Skoro 10 godina živela je kao dečak, bežeći od represivne kontrole koju stroga interpretacija šerijatskog zakona ove grupe nameće ženama.
Danas, dok živi u egzilu u Poljskoj, ona se priseća uspomena iz detinjstva, opisujući kako je izgledalo odrastanje u jednoj od najkonzervativnijih oblasti na svetu, u kojoj pol sa kojim ste rođeni određuje prava koja imate.
Odrastanje
Nilofar je rođena 1996. godine, iako u njenom pasošu stoji da je rođena 1993. godine.
Njen otac je želeo da ona započne sa školovanjem što pre kad je američka intervencija u Avganistanu naterala talibane da počnu da se kriju 2001. godine.
„Kunduz nije nimalo zanimljiv grad da se u njemu rodite kao žena. Dovoljno je teško biti muškarac da biste preživeli na tom mestu, a kamoli kao žena", kaže ona za BBC.
„Biti dečak vam automatski daje moć, i čak i ako ste dvogodišnje dete i dečak ste, to znači da vas mnogo više cene od majke koja vas je rodila. Sa četiri godine možete biti zakonska pratnja ženi koja vas je radila. Ona je kao rob - kao žena, vi ste nevidljivi."
Nilofar kaže da je to značilo da je bilo uobičajeno za porodice da oblače ćerke kao dečake, naročito ako porodica nije imala „muškog hranitelja", plašeći se da bilo koji moćniji muškarac može da priđe ženi koja nema hranitelja i da pokuša da je pretvori u sledeću suprugu.
„U mom slučaju je bilo drugačije. To nije bilo zbog odsustva muškog hranitelja - bilo je to da bih mogla da živim slobodno."
Sloboda
Dok je stajala tamo, sa neobičnom novom frizurom i u staroj odseći svoje braće, Nilofar je bila potpuno nesvesna koliko radikalno će se njen život promeniti.
„Dobijala sam isti tretman kao moja braća: smela sam da idem sa ocem na pijacu obučena kao dečak. Mogla sam da se vozim autobusom i treniram sportove. Imala sam prijatelje u našem kraju, dečake. Bila sam napolju i sve vreme se igrala."
Život za njene sestre, sa druge strane, prolazio je kao i za sve druge žene u Avganistanu - morale su da pokrivaju kosu čak i kad su bile kod kuće i da nose odeću koja im prikriva telo što je više moguće.
To su bile stvari koje je njihov otac prezirao.
„Moj otac se nikad nije slagao sa tim da kod kuće nosimo te tradicionalne žute haljine, uvek bi se svađao sa mojom majkom i govorio: 'Zašto ih ne oblačiš normalno? Ova haljina je preduga. Zašto je ova haljina toliko široka?"
Sticanje samopouzdanja
Nilofar kaže da se zbog odrastanja sa dva identiteta uvek osećala drugačije.
Možda jedina osoba kojoj je mogla da se poveri sa ovim iskustvom dok je odrastala bila je njena najbolja prijateljica, devojčica koja je takođe živela kao dečak i sa kojom je upadala u razne vrste nevolja.
„Nas dve smo bile saučesnice u nestašlucima, svaki put kad bi jedna od nas bila uhvaćena, druga bi joj pritekla u pomoć", kaže Nilofar.
Ona kaže da je bila toliko samouverena kao dečak da je ljudima bilo teško da pretpostave da nije.
Na okupljanjima, začikavala bi devojčice kao i drugi dečaci, govoreći im da izgledaju „seksi".
A opet je ova sloboda imala svoju cenu: nikad nije naučila kako da živi kao Avganistanka u tradicionalnom smislu i bilo joj je teško da očuva odnos sa sestrama.
„Nikad se nisam povezala sa sestrama. Nikad nisam razumela kako izgleda njihov svet. Zato nisam znala da devojčice imaju menstruaciju."
Nilofar je gledala reklame za higijenske uloške na televiziji, ali nije znala za šta se oni koriste.
„Jednog dana sam pronašla jedan ispod tepiha i otišla sam do oca: 'Oh, tata, vidi! Kao ono na televiziji. Baš je smešno. Za šta se koristi?' Moj siroti otac je mogao samo da kaže: 'Ne znam, ne znam'."
„Onda sam pitala sestru i sećam se da me je sestra opsovala i uzela mi ga. Čak ni tad niko nije pomislio: 'U redu, trebalo bi da joj kažemo za menstruaciju'."
Povratak u stvarnost
Posle jednog posebno napornog treninga džudoa kad je imala 13 godina, Nilofar se vratila kući osećajući se užasno - bolele su je noge i samo je želela da se baci na krevet.
Kad je otišla u kupatilo i videla da krvari, uspaničila se, ali nikad nije posumnjala da je u životu čeka još jedan radikalni preokret.
„Narednog dana sam ispričala to prijateljici, a ona mi se smejala i rekla: 'Kako si glupa. Pa zar ti tvoje sestre nisu rekle?'"
Njena prijateljica, jedina kojoj je mogla da se poveri o podvojenom životu, bila je ta koja joj je konačno pomogla da razreši misteriju higijenskih uložaka koje je viđala na televiziji.
„Vratila sam se i onda je moja majka videla nešto na mojoj odeći. I umesto da dođe i uteši me, počela je da me psuje i da se pita: Zašto si morala da odrasteš tako brzo?"
Njena majka je plakala znajući da će Nilofarina budućnost izgledati kao njena i njenih drugih ćerki, zatočena između četiri zida vlastitog doma.
Za samu Nilofar, bilo je to traumatično iskustvo: „Imali smo mit da ako prođete ispod duge, vaš pol će se promeniti. Bila sam toliko ljuta što sam devojčica da bih noću plakala u krevetu, moleći se da mi Bog dozvoli da prođem ispod duge."
Buntovnica
Nilofarine godine kao „dečaka" obeležile su njenu adolescenciju i probudile u njoj buntovni duh, zbog kog je osnovala grupe u školi koje su učile devojčice promenama u njihovom telu.
To joj je i omogućilo da studira u inostranstvu, u Indiji, i oblikovalo njene stavove o braku.
„Bilo je mnogo prosaca, čak i kad sam bila veoma mlada, ali moj otac je uvek bio zaštitnički nastrojen prema meni. Govorio bi: 'Neće se udati sada. Završiće studije i onda će izabrati.'"
Nilofar se na kraju udala 2016, sa 19 godina.
Na neki način, kaže ona, njen muž joj je pomogao da ispuni prazninu koju joj je ostavio otac kad je umro godinu dana ranije.
„On, naravno, ne može da zameni mog oca, ali je bio i još mi je veliki oslonac."
Bekstvo
Nilofarina porodica se proširila i oni su se preselili u Kabul, glavni grad, gde su otvorili lanac prodavnica nameštaja.
Na vrhuncu, ove prodavnice su zapošljavale i do 300 ljudi, većinu žene koje nisu imale hranitelja.
Ali 2021. godine, kad su talibani počeli da zauzimaju teritorije, a Amerikanci i njihovi saveznici se pripremali da se povuku iz Avganistana, Nilofarina porodica je uvidela da je došlo vreme da počne da se krije.
Kad je haos zavladao ulicama Kabula, potražili su utočište u sigurnoj kući blizu njene firme, dok su njena majka i sestre ostale na drugoj strani grada van domašaja.
Nilofar je govorila za međunarodne novinare željne informacija iz prve ruke o tome šta se dešava na terenu tokom previranja.
Jedan od tih novinara, mladi poljski novinar, pitao je Nilofar da li su ona i njena porodica na nekom spisku za evakuaciju koji bi joj omogućio da napuste zemlju: „Rekla sam mu da nisam", priseća se Nilofar, „a on mi je rekao: 'Daj mi sat vremena'."
Ubačena je u grupu na Vocapu i dobila instrukcije da dođe na međunarodni aerodrom u Kabulu za 24 časa, noseći samo dva ranca.
„Moja majka je bila tamo sa Svetom knjigom u rukama i to je poslednji put da sam videla majku, svoj dom…"
Novi život
Nilofar i njena porodica trenutno žive u Poljskoj, zemlji o kojoj su znali vrlo malo pre nego što su se ukrcali u taj avion.
Ipak, uprkos poteškoćama, uspela je da postane aktivistkinja za ženska prava u domovini i svetu.
Putovala je u Brisel, Nemačku i SAD, gde je delila vlastita iskustva.
Prisećajući se drastično podeljenog života, Nilofar kaže da je on bio „istovremeno blagoslov i prokletstvo".
„Bio je prokletstvo u smislu da me je ostavio slomljenu. Ne mogu do kraja da budem žena, a ne mogu do kraja da budem ni muškarac. Ali je i blagoslov, zato što sam iskusila obe strane, zbog čega sam postala ova jaka žena kakva sam danas."
(Kurir.rs/BBC na srpskom/Preneo: N. V.)
NE PROPUSTITE
