Car Nikolaj II je, prema njegovim pisanjima, čak i stradanje u Prvom svetskom ratu u kom je izginulo više od 1,2 miliona Rusa, video kao “jačanje nacionalnog jedinstva”.
Njegov predak Nikolaj I je tokom posete kraljici Viktoriji 1844. odbio da spava u “dekadentnoj raskoši mekanih kreveta i odabrao gvozdeni krevet, koji je nosio sa sobom”.
Nikolajev brat Aleksandar I bio je toliko oduševljen Napoleonom, da je uprkos bitkama kod Austerlicai Borodina želeo da se udruži s Francuskom i napadne Britansku Indiju.
Ono čime se Romanovi nisu zamarali, piše Montefjore, bili su demokratija, izbori i otvoreni parlament. Ono gde su se slagali bila je vera u despotsku vladavinu.
“Narod je kao deca”, govorio je Petar Veliki. “Oni nikad ne nauče da pišu, dok ih učitelj ne natera”.
Petar, kog je sin Aleksej mrzeo, naložio je da ga uhapse i smeste u sobu za mučenje. Carević je trpeo torturu nekoliko sati i na posletku umro od gubitka krvi, ali je Petar kasnije na sahrani gorko plakao.
Njegovo najveće dostignuće, prelepi Sankt Peterburg, sagradili su robovi, piše Montefjori.
U Montefjoreovoj knjizi ima i priča o trovanju, instrumentima mučenja i nabijanju na kolac. Iako su Romanovi živeli u luksuzu noseći krznene kapute i šešire optočene dijamantima, mrtva tela ležala su na ulicama.
Centar moći bio je Kremlj, u kom je neprekidno radilo 14 soba za mučenje, “izuzev nedeljom”, a leševi onih koji su skončali u mukama danima su trulili oko njegovih zidina.
Tokom 304 godine koliko je dinastija trajala, Romanovi su predstavljali “megalomane, čudovišta i svece”. Dvanaest careva je ubijeno, među kojima dva davljenjem, jedan ubadanjem, jedan dinamitom i dva iz vatrenog oružja. Pavle I ubijen je udarcem zlatnom burmuticom u lice. Aleksandru II raznete su noge u bombaškom napadu.
Ni prirodna smrt im nije dolazila lako, pa je Petar Veliki umro od gangrenozne bešike, a njegova udovica patila od “groznice, astme, kašlja, krvarenja iz nosa i otečenih udova”.
Romanovi, čija je kuća iznikla od mongolskih kanova i vizantijskih careva nasledili su divljaštvo srednjevekovnog vladara Ivana Groznog, piše Montefjori.
Ipak, život na dvoru uključivao je mnoštvo zabava, pa se na banketima služio jelovnik od 70 jela – mesom medveda, labudom punjenim šafranom i ogromnim količinama votke.
Car Aleksej je, međutim, bio veoma religiozan. Budio se svakog jutra u četiri kako bi se molio punih šest sati. Velikodostojnici koji su propuštali dolazak u crkvu ponekad su bacani u zaleđenu reku. Smatrao je sebe svetom figurom koju “niko nije smeo da gleda u oči”.
Sve do 18. veka žene ruske carske porodice morale su da poštuju stroga pravila ponašanja. Redovno su odlazile u crkvu, ali pod velom i u odvojenim prostorijama, kako ih niko od naroda ne bi video. Ogledala i šminka bili su zabranjeni kao “demonski”.
S vremenom, narod više nije mogao da trpi njihovu torturu i revolucionari i pobunjenici sve su žešće napadali vlast. Između 1905. i 1910. ubijeno je 16.000 državnih zvaničnika i birokrata, a iz ozlojeđenosti je otpočela Boljševička revolucija.
(B92)
