Ovaj Belgijanac, koji je pričao pod pseudonimom Sebastijan, ne može više da živi sam sa sobom.
"To je stalna patnja. Kao da sam zatvorenik svog tela. Ne mogu da izlazim napolje. Stalno osećam stid. Umoran sam od toga da me privlače osobe koje ne bi trebalo da me privlače. To je suprotno od onoga što želim", kaže on.
U Belgiji je eutanazija legalna od 2002. godine i dozvoljena je u slučajevima "stalne i nepodnošljive fizičke i mentalne patnje". Samo u 2013. zabeleženo je 1.807 slučajeva eutanazije, a 2015. taj broj je porastao na 2.000.Sebastijan je započeo proces dobijanja saglasnosti za eutanaziju smrtonosnom injekcijom, dobivši dozvolu jednog lekara. U psihijatrijskim slučajevima tri lekara se moraju saglasiti o toj proceduri, a dva u slučaju fizičke bolesti. Sebastijanu je smrt na umu još od detinjstva.
"Ceo život me je vodio do te odluke. Moja majka je bolovala od demencije i mentalno nije bila dobro. Bio sam usamljen, povučen i fizički sputan. Plašio sam se da idem napolje, da stalno budem okružen ljudima", rekao je on i dodao da su se članovi njegove porodice kao katolici protivili homoseksualnosti.
Kada je imao 15 godina, zaljubio se u dečaka svog uzrasta. Međutim, nije mogao da prihvati svoju seksualnost i smatrao ju je "nepodnošljivom".
"Dva puta sam se zaljubio kasnije: u 18-godišnjaka i 22-godišnjaka. Osećao sam olakšanje što sam sposoban da se zaljubim u mladiće koji su izašli iz adolescencije. Ali bez obzira na to ova seksualna orijentacija je nepodnošljiva za mene. Ne mogu da je podnesem i nikad neću moći", priznaje on.
Iako se lečio 17 godina, i dalje ga privlače adolescenti. Priznao je da je gledao fotografije dečaka i mladića, ali da nikad nikog nije seksualno napao. Nakon pokušaja samoubistva rekao je doktorima da smatra da je pedofil, ali kaže da oni nisu prihvatali njegovu samodijagnozu.
"Rekli su mi: "Izmišljaš. Nastavi sa svojim životom" i da nisam pretnja deci. Proveo sam četiri godine u psihijatrijskoj bolnici, bio pacijent osam psihologa, četiri psihijatra i jednog seksologa. Čak sam se predao policiji 2014, ali su me oni uputili na drugog psihologa", priča Sebastijan za BBC.
On tvrdi da društvo ne razume patnju pedofila.
"Nikad nisam želeo da naškodim deci. Nemam taj impuls. Više je reč o ljubavi, ali društvo se s pravom protivi takvim vezama, tako da ne želim ništa više. Samo me pakao čeka", otvoren je bio on.
Latifa Benari, osnivač udruženja “L’Ange Blue” u Francuskoj, koje nudi pomoć pedofilima da spreče nanošenje zla drugima, kaže da je Sebastijan u kontakt s njom stupio putem mejla pre oko šest meseci i tražio od nje da mu pomogne da umre. Međutim, Benari se nada da će on ipak pristati da živi.
"Pedofilima je potrebna alternativna struktura, koja ih ne osuđuje. Kada mu nije pomoglo tako mnogo psihologa, to znači da su omanuli u svojim dužnostima", kaže ona.
Prošlog meseca je jedna žrtva seksualnog zlostavljanja u tinejdžerskim godinama dobila pravo na eutanaziju u dvadesetim godinama života, jer nije mogla da se izbori s postraumatskim stresom, anoreksijom i hroničnom depresijom. Lekari su zaključili da je "potpuno kompetentna" i da "depresija kao ni drugi poremećaji raspoloženja nisu uticali na njenu odluku".
Ova zemlja je 2014. postala jedina država na svetu koja je legalizovala eutanaziju dece, dozvolivši lekarima da okončaju život teško bolesnoj deci u terminalnim fazama. Većinu slučajeva, ipak, čine stariji ljudi koji pate od teških neizlečivih bolesti.
