Postoji li u Evropskoj uniji uopšte ijedna druga tema o kojoj se trenutno raspravlja osim izbeglica? Dužnička kriza nekoliko država dugo godina je privlačila pažnju svih – navodno je na kocki stajala sudbina čitave EU. Poslednji izveštaji koji govore o tome da su kreditori prolongirali isplatu pomoći Grčkoj jer ona kasni s reformama, pokazuju da je ta tema još uvek na dnevnom redu.
Podsećanje na problem Grčke pokazuje još nešto: u periodu od samo nekoliko sedmica dramatično je opao ugled koji je Angela Merkel uživala u Evropi.Taj ugled, odnosno autoritet, stekla je svojim delovanjem tokom dužničke krize. Ona je bila oličenje poštovanja pravila, oličenje finansijske solidnosti, ali i napora da se očuva evropsko jedinstvo. Zbog toga je bila spremna da pristane i na kompromise.
Nisu svi bili srećni zbog njene politike očuvanja stabilnosti državnih finansija. Ali čak i kritičari su uviđali da su „mamini“ recepti imali efekta.
Ko odgovara za šta?
Sve to je važilo do kraja proteklog leta kada je Merkel na talas izbeglica odgovorila sa dve fatalne rečenice: „Ne postoji gornja granica broja izbjeglica. Mi ćemo uspeti da ih prihvatimo.“ Ona se i danas drži tih izjava. Povrh svega, Merkel je objavila i selfije sa izbeglicama, a Nemačka je donela i odluku da se ne drži Sporazuma iz Dablina, kojim je regulisano da potražioci azila budu registrovani i podnose zahtev za azil u državi EU u koju prvo stupe.
U njenim očima, ograde protiv izbeglica su ne samo beskorisne, već i neprihvatljive. Ona je sleganjem ramenima reagovala na gubitak kontrole na državnim granicama. A povrh svega toga, stala je pred sve ostale Evropljane i proglasila svoj lični stav jedinim koji je moralno ispravan.Drugim rečima, evropski partneri trebalo bi da pomognu Nemačkoj da se prevaziđu posledice politike za koju Merkel snosi dobar deo odgovornosti.
Niko ne tvrdi da je Merkel kriva za talas izbeglica, ali ona ga je bez sumnje svojim delovanjem bitno pojačala i time je u tu situaciju uvukla i druge evropske države, protiv njihove volje.
Nemačka arogancija
Ponovo se pojavila nemačka arogancija – iako je reč o borbi za jedan moralno vredan cilj. Zbog toga je Merkel na susretima sa svojim evropskim kolegama naišla na odbijanje i na to da joj se redom okreću leđa. Čak i oni malobrojni koji su uz nju, poput francuskog predsednika Olanda, podržavaju je samo verbalno.
Mađarski premijer Orban izbegličku krizu je proglasio „nemačkim problemom“ i podigao ogradu na granicama svoje zemlje. Nakon što je na izborima u Poljskoj primetno skretanje u pravcu političke desnice, ne može se računati na podršku ni sa te strane. Čak i premijer Švedske Leven nalazi se pod pritiskom da zatvori granicu. Od evropskog jedinstva nije više ostalo ništa.
Svako pokušava da spasi svoju glavu, ne vodeći računa o tome da li će to biti na štetu drugih.Nemačka kancelarka može da veruje da je, moralno gledano, u pravu, ali ona je ostala izolovana. Na polju finansija mogla je da progura svoje stavove jer je većina u EU verovala u njenu politiku, ma kolike žrtve ta politika tražila. Ipak, svojom predstavom o bezgraničnom prijemu izbeglica, ona je protiv sebe okrenula ne samo većinu unutar Nemačke, već i većinu u ostatku Evrope.
U takvim uslovima ona ne može da sprovede svoje političke ciljeve. Lična tragedija Angele Merkel je u tome da je na putu da proigra autoritet koji je stekla svojim dosadašnjim delovanjem u Evropskoj uniji.
