Njegova priča počinje u ratnom Sarajevu 1992. godine, gde majka sa nekoliko plastičnih kesa i dvoje dece beži iz grada u kome život više ne miriše na merak, kadaif i ćevape. Koju godinu kasnije, 15-godišnji Ljubomir Stanišić, jedina muška glava porodice, u cik zore overava dorćolsku kaldrmu na putu u pekarsku smenu, jureći parče hleba da prehrani porodicu.
Scena treća, Lisabon, cik zore. Nakon što je preplakao noć u parku, na obali reke Težo, tek punoletni Ljubomir daje sebi zakletvu: Ili ću nešto biti, ili me neće biti! Ubrzo mu šaka dopada knjiga francuskog majstora kuhinje Mišela Brasa, njegova lična Biblija koja će mu promeniti život i on donosi odluku: Biću kuvar! Ostalo je istorijaPakuje jednu olinjalu putnu torbu i odlazi u Francusku, gde će narednu godinu provesti radeći u restoranu pomenutog maestra sve i svašta, od ribanja podova do pranja sudova, za platu koja se sastojala od krova nad glavom i tri obroka dnevno. Danas je Ljubomir najpoznatiji portugalski kuvar i jedna od najvećih zvezda svetske kulinarske scene, a njegova emisija “Papa kilometros” godinama je među najgledanijim na kanalu “24kitchen”, piše Ekspres.net.
Njegov restoran “100 maneiras” nalazi se u lisabonskoj četvrti Baixa Chiado, gde se mešaju horde turista i domaćih moćnika u potrazi za dobrom zabavom i, naravno, hranom. Restoran je posvetio majci Rosi… To “100 maneiras” na portugalskom znači “100 načina”, što je zapravo 100 načina na koje je njegova majka u teškim izbegličkim danima, kada je meso bila mislena imenica na njihovoj trpezi, spremala krompir. Ovaj detalj vraća ga u vreme provedeno u Beogradu koje, koliko god pamtio po zlu, ne želi da zaboravi.
"Dve godine bile su mi dovoljne da shvatim kako to nije mesto gde želim da provedem ostatak života. Preživljavalo se, počeo sam da radim sa 15 godina, u pekari kod Tošketa. Posle smene, kad dođem u školu, glava mi pada na klupu, ali trpiš, znaš da nemaš izbora. Shvatio sam brzo da tu ne pripadam, zapravo da nakon odlaska iz Sarajeva više nigde i ne pripadam, i rešio sam da krenem na put, pa kud puklo… Nagovorio sam kevu da proda neka stara kola, kupio neke stvari za put i napustio Srbiju sa 200 maraka u džepu. Pravac – Lisabon! Prošao sam celi Portugal, upoznao ljude, a onda počeo da putujem po Evropi, zatim otišao za Afriku, pa se opet vratio ovde… –
Počeo sam da radim u jedinom portugalskom restoranu sa “michelinkom”. Super mi je krenulo, brzo sam napredovao do šefa kuharskog tima, a onda se desio incident – isprebijao sam glavnog kuVara. Bio je tu neki klinac, crnac, ekstra talenat, koga je ovaj, inače osvedočeni rasista, stalno maltretirao, polivao ga jajima i slično. Jednoga dana mi je pukao film, uhatio sam ga i odvalio od batina. Ali baš onako, bosanski.Za Ljubomira tada počinje hod po mukama. Nakon sudske presude zabranjuje mu se izlazak iz zemlje i prinuđen je da se svake nedelje javlja u policijsku stanicu. Sa žigom “problematičnog tipa” niko od vlasnika restorana nije htio da ga zaposli…
" Tada sam odlučio da krenem na sve ili ništa. Napravio sam koncept svog prvog restorana u Kaškaišu, tu, na obali, uzeo kredit i krenuo. Restoran je posle pet godina bankrotirao, bio sam u buli 500.000 evra, ali sam naučio sve što treba da znam, i o kuhanju i o vođenju posla. Bilo je pitanje trenutka kada ću da napravim nešto veliko. Od prijatelja pozajmljujem 15-20.000 evra i otvaram restoran u Lisabonu, da bih mogao da isplaćujem dug. Pozivam majku u pomoć, da dođe iz Srbije. Nas dvoje smo sledeću godinu prespavali u restoranu, nismo imali za stan.
Nakon tih godinu dana isplatio sam tih pola miliona i za tri godine počeo da fakturišem 4 miliona godišnje, otvorio još tri restorana, držim i hotel u Africi, uskoro otvaram i jedan na severu Portugala.Da bi shvatili u čemu je tajna Ljubomirovog uspeha, morate da probate njegovu hranu. A ona nije ni srpska ni bosanska ni portugalska. Ona je samo – njegova. U njegovom prvom restoranu, koji ga je proslavio, nemate pravo da birate. Eventualno ako postite iz verskih razloga, meni se malo dotera za Vas, u svim drugim slučajevima – jedete ono što vam se servira.
A tu je 10 jela, uz koja se služi 10 različitih vrsta vina, svako u intimnoj vezi sa onim što je trenutno na tanjiru. Naravno, porcije su umerene, da biste preživjli do poslednjeg tanjira."Kad se ohladim od kuhinje, prodaću restorane i odoh u ribare. Jedino njima zavidim na ovom svetu. Taj osećaj kada ronim, kad sam ispod površine i gledam taj svet, alge, rakovi, ježevi, školjke…neopisivo! Ali, iskreno, teško da će mi ikad dosaditi kuhanje i da ću se povući, mnogo sam zaljubljen...
Burek za dušu
Na meniju Bistroa “100 maneiras”, drugog Ljubinog restorana je poznat specijalitet. " Burek sam ubacio za moju dušu, a onda se ispostavilo da je postao najpopularniji proizvod, najviše se naručuje. Dođu tu i ovi naši fudbaleri što igraju za Benficu. “Daj brate nešto naše!” – a ja im onda serviram burek. Sulejmani je bio oduševljen, kaže da mu je to najviše pomoglo da prevaziđe nostalgiju za Srbijom, kaže Ljubomir, koji nema omiljeno jelo, voli sve, ali najviše ribu i plodove mora, na čijim obalama snima emisije i živi kada nije u Lisabonu.
